Delo

М И Л 0 Р д 387 — ЈЂудвиса, наложи ватру! Брже! Кнез ће нам назспсти ако поседи. И увек суморна соба развесели се од ватре која трешти у пећи и од колутова паре из самовара. Стеаринска свећа гори на столу, Дирковица сече кришке свежега хлеба. Тамо у мрачном орману, стоје сухе, тврде коре, које ће две жене јести кад он оде. Али за Милордов долазак био је увек спреман свеж и боље печен хлеб. Што се нашло, драгане! — говори Дирковица, мећући пред сина чашу чаја и тањир са исеченим хлебом. А што ви и Људвиса не пијете чаја ? — пита љубазно Милорд. — Пила сам већ, драгане, пила, пре једнога сата. — А Људвиса уздише у своме куту. — Па и мене се сећа! Кнез наш! Анђео наш ! Сад већ Дирковица, кад јој дође син, пита: — Но. Рајо, мислиш ли ти да се жениш? Милорд једном одговори ведра лица: Мислим, мамице, одиста мислим. Девојка је лепа, добра као анђео и, признаћу вам искрено, заљубио сам се у њу до ушију... Испрва нисам баш марио, а после сам се заљубио... А је ли богата? — испитује Дирковица. Више но што сам и мислио. Имаће око пола милиона. А хоће ли ти је дати родитељи ? Она је сигурно племићка Надам се —одговори Милорд, играјући се ланцем. Примају ме лепо, врло лепо, са њеним сам братом у пријатељству... — Хвала Богу! — од срца узвикну старица. (Свршићс се) С ПОЉСКОГЛ ПРЕВЕО Лазар Р. Кнежевић. 25*