Delo

390 Д Е Л 0 остављао после себе рад апостола Христова у свима земљама у којима се он бавио. Посебице Филипи и Солун постали су зубље хришћанства у тим крајевима. У првоме се помиње као епископ Јермас, један од 12 апостола. Као непосредни наследник апостола Павла у Солуну помиње се Аристарх, и неки други. Од доцнијих солунских јерарха присуствовао је на првом Васељенском Сабору (325 г.) епископ солунски и све Илирије, Александар. У Солуну су издани неколико едиката Константина Великога у корист хришћанства (322—323 г.); тамо је крштен 380 г. цар Теодосије Велики; одавде су изашли 40 хришћанских мученика на челу са св. Димитријем Солунским, који је погубљен за време Максимијама Галерија у месном амфитеатру 306 године, а кога и данас поштују Солуњани, чак и Турци, као свога градскога заштитника. Њему је посвећен дивни храм, истина не првобитни, који је сачуван до данас као џамија од 1481 год. Таква је судбина задесила овде и друге старе храмове, на пр. храм Св. Параскеве, Св. Ђорђа и Св. Софије, од којих је први преправљен од светилишта Афродите, други од Кабира, а трећи је знаменит тиме што га је зидао Андемије, који је саградио свету Софију у Цариграду." „За време иконоборства Солун се тако чврсто држао поштовања икона да је за то добио назив „град православља““. „Не треба се чудити што су, по руском „Начаљном Летопису“, „СловТне" (илирски) признавали ап. Павла, као основаоца солунске цркве, својим апостолом. У буквалном смислу, разуме се, ово није тачно, јер за време ап. Павла и опште до V—VI века није било у Македонији „СловТна11. Али „СловТне11 као и Грци могу се по идеји рачунати као духовна чеда солунскога апостола, и чак не само македонски „Слов'ћне“, јер у почетку IX века изашли су из тога истога Солуна два друга апостола, чији мисионарски рад несумњиво има општи словенски значај. То су били славни Солуњани Ћирило и Методије, основаоци словенске цркве и то не само на Балканском Полуострву, него и у Јужној Русији, Великој Моравској, Чешкој, Словачкој и Панонији, а после, за време њихових ученика и присталица и по свима осталим словенским земљама." „Међу овим ученицима и присталицама македонски Словени, поред цариградских и малоазијских, играли су велику улогу, јер је солунској браћи најлакше било одабрати потребни контигенат лица, спремних за мисионарски рад међу Словенима. Ово се по-