Delo

О МАКЕДОНСКИМ СРВИМА 391 тврђује још и фактом што се после смрти Методијеве (885 г.), кад је велики број његових ученика протеран из Велике Моравске због немачких интрига и неспоразума словенских кнезова, многи од њих и то од најбољих међу њима вратили су се у Македонију, изгледа као у своју отаџбину. Тамо је, на пример, Св. Климент постао епископ Белицке, близу Охрида, а Св. Наум је подигао манастир истога имена на Охридском Језеру"1. Зар није после свега овога апсурдно, да су дивље бугарске орде, које нису оставиле ниједнога културнога трага иза себе, донеле просвету у Македонију ? Али, пре него што завршимо овај одељак, да још чујемо објективну реч Будиловича о овој македонској просвети, јер он потврђује, у главноме, све што смо ми раније рекли. „Словенска образованост добила ]е своју клицу у византијској образованости. И овде је македонски Солун одиграо велику, универзалну улогу. Збиља, поменута словенска браћа, Ћирило и Методије, јављају се не само као оснивачи словенске цркве, него и словенске писмености, општега словенскога књижевнога језика и опште словенске образовавости. Питање: да ли су се овај језик и ова писменост зачели у Солуну, где су се родили наши први учитељи, или у Цариграду, где је Ћирило, као некада Аристотело код Платона, добио своје више образовање код Фотија, или у „словенској кнежевини" Македонији, где је Методије био архонт, или, напослетку, у Полихронском Манастиру под малоазијским Олимпом, где је он доцније био игуман, — нема особитога значаја, јер у то доба није могло бити особите разлике између солунских и цариградских Грка и солунских и цариградских Словена. Једни и други Грци, Византинци и Ромеји, били су чеда источне цркве, источне империје, источно-хришћанске образованости. Једни и други Словени били су Словени македонско-тракијскога (односно јужно-словенскога) дијалектичкога типа, који су у то време чииили знатан део становништва у Солуну, где су „Солуннне Bbcn словЈшбскн чисто бесЈздуктН, како се вели у Панон. Житију Св. Методија, и у Цариграду, а делом и с оне стране Мраморнога Мора, у званој онсикијској теми, куда је император Јустинијан II 688 г. преселио испод Солуна 30.000 словенских колониста, а Константин V додао им још 200.000. Разумљиво је, да је међу овим, македонским и онсикијским Словенима било много образованих хришћана, чак калуђера, који су могли 1 Цитирано дело, с. 8—10.