Delo

О МАКЕДОНСКИМ СРБИМА 393 било оно најмање од свију југословенских нлемена, за питање које је пред нама ово нема никаквога значаја. Јер као што смо раније видели, процес формирања народности има своје законе и имена народа не карактеришу народне заједнице. Али, по свему изгледа, да је ово племе било доста велико. Без ове претноставке не би се могла разумети његова широка распрострањеност још у VII веку код јужнога „слов1шскога“ народа. У најмању руку јасно је као сунце, да му је могло конкурисати само једно племенско име, Хрвати, које му још и данас кункурише и које је оставило своје трагове чак у околини Преспанскога Језера. Не дајући, дакле, никаквога значаја за одређивање савремених етнографских граница племенским називима у VII веку, ми узгред напомињемо, да нама лично изгледа највероватније, да су два велика племена јужне словенске групе, српско и хрватско, била делом измешана са осталим малим племенима. Оваква бројна несразмера племена није никаква историјска нелогичност. Погледајте на савремено племе Васојевиће. Сви су они, по традицијама у које је сваки Васојевић тврдо убеђен, потомци три сина Васова, Раја, Мија и Новака, али Рајевића има више него Мијамановића и Новаковића скупа. Не дајемо ми особитога значаја ни образовању прве „чисто српске“ — државе у Рашци за време Часлава. Овде се ми слажемо са српским историком Jb. Јовановићем, да „поисторији нашега народа од краја IX па током X, XI и XII века, заснованој на подацима у које се не може сумњати, јасно се види да је политичко прибирање српско било врло тешко и врло сноро, те су до Немање чињени у томе само покушаји, па пи сам Немања није то дело у свему коначно извршио11.1 Напротив ми дајемо одсудан значај оној истој 971 години, која је коначно оделила Србе од Бугара и коначно везала судбину источних македонских племена с осталим племенима, која су ушла у српску народну заједницу. Ту смо заједницу, као што зна читалац, објаснили до 1018, године и ми сад можемо поћи даље заједио с академиком Кондаковим оданде одакле је он стао. Ми смо већ видели, да се Охридска Архијепископија јавила као наследница Самуилове државе. Ратни успеси цара Василија допринели су, да се ова духовна заједница политички уједињених племена распростре и на све остале српске земље. Јер, по1 Љ. Јовлновић, О прошлостн Восне и Хериеговине, Бсоград, 1909., св. 1, с. 166.