Delo

ЈУГОСЛОВЕНСКО ПИТАЊЕ И ХАБЗБУРШКА МОНАРХИЈА 403 религиозне дисквалификације од којих су они дотле били трпели. Србима је на тај начин била призната њихова вера али не и народност. Они нису заборавили своје захтеве, али су Наполеонови ратови били потиснули политику у други ред и Срби су тражили одушке за своју активност у трговачким и литерарним предузећима. У првој половини деветнаестог века већи део трговине у Јужној Угарској био је у њиховим рукама, и они су и тада још имали релативно многобројнију средњу класу него друге народности у Банату и Бачкој. Рашћење народног осећаја које је било тако значајна одлика деветнаестог века било је исто тако јако како међу Србима у Угарској, Хрватској и Славонији тако и међу самим Мађарима. Стално наметање мађарског језика увек су живо осећали како у Банату тако и у Хрватској и Словаци у северним жупанијама, и нетрпељивост с којом су Мађари третирали хрватске делегате на знаменитоме Сабору од 1847—8-ме године изазвала је велико узбуђење међу Србима. Одмах после првих вести о револуцији, општински одбори у Новоме Саду, Панчеву Карловцима и Земуну заведу српски језик за своје званичне послове. Један збор у Новоме Саду изнесе жеље српског народа у седамнаест тачака и реши да се пошље једна депутација у Пожун да их саопшти Сабору. Срби су 8-ог априла били пуштени у Сабор, и вођ депутације Александар Костић изјави да су његови земљаци готови да проливају своју крв за Угарску. У приватној аудиенцији коју је имала код Кошута, депутација је нарочито истицала да је најважнији захтев српског народа да се призна његов језик. „Шта ви разумете под народом?“ питао је Кошут. „Расу која има свој језик, обичаје и културу,“ био је српски одговор, „и довољно самосвести да их одржи.“ „Један народ мора да има и своју владу,“ приметио је Кошут. „Ми не идемо тако далеко,“ објашњавао је Костић: „један народ може да живи под више различитих влада, као што и више народа могу да образују једну државу". На то је министар одговорио да влада не би имала шта да замери ако би се у земљи говорио још који језик, нити чак ако би се мања звања попуњавала из немађарских народности, али да мађарски интерес захтева да се ниједна друга раса не признаје као народ. Многи чланова депутације изразили су бојазан да се народ не побуни, ако се Јужни Словени разочарају у својим очекивањима да ће нова ситуација да учини крај свима језичким ограничењима. 26*