Delo

410 Д Е Л 0 којих ју једну собарица припучавала при дну мидера, као и небројене сласти великог живота куртизанке, да, је ли могуће да се та жена дала опити очима и речима једног случајног стихоклепца који се сретне данас, а заборави сутра ? Рекла је у себи: „Не мислимо !...“ а мислила је на њега поново... Чудновато како се од синоћ није могла отрести од мисли: да би било врло слатко кад би је он волео ! Да је неко изговорио пред њом застарелу фразу: — гром из ведра неба... — она би смакла с бекраЈним презрењем својим белим раменима, на којима је сад уређивала,. пошто је обукла своју хаљину за оперске вечери, низове бисера на својој огрлици. Међутим, каквом се другом речју може одредити брз и ватрен прелаз емоције коју јој целог соареа код кнегиње изазвало то присуство младићево, емоције која је јачала све више?... То је долазило отуда што је Сузана поред свога мужа — дивног срца — и Дефоржа — дивног пријатеља — осећала досаду већ неколико месеца, не приметивши ни сама. Овај светски живот, ради кога је чинила све своје жртне, бивао јој је бљутав и као отужан. Она је то називала: кад је човек сувише срећан. „Требало би ми мало жалости“, говорила је у шали. У ствари, она је осећала дубоку изнуреност коју производи стално засићавање, онај умор физички и душевни у исти мах који се примећује нарочито код извесних наложница, што на један мах, на опште чуђење, растроји цео живот, израђен дотле са бескрајном мајсторијом. Њима је тада требало да осећају другојаче и, ако хоће све да се рекне, њима је требало да воле. Оне чине лудорије, од дана кад сретну човека који може покренути њихову душу отупелу од таштих уживања, човека који се енергичним језиком девојчура зове „њихов типус“. За Г-ђу Морен, која је баш тада достизала, тридесете године, презасићена најпрефињенијим животом, без иједне амбиције и без иједне илузије о људима које је сретала у свом свету, појава једног бића тако новог као што је био Рене, толико различан од уобичајених салонских фигураната, могаше постати и постајало је читав догађај. Радозналост ју је навела синоћ, да се посади за вечером поред њега. По женском нагону узела је од једанпут једну улогу којом је мислила да ће га завести највише. Била је очарана заједничким разговором. Затим, кад се вратилакући, заспала јерекавши: „то је немогуће“. Те речи служе као громобран против свих удара грома те врсте, кад падају на помодне жене, јер њихову слободу ограничава посао око забава више него домаћицама посао око