Delo

Л А Ж И 411 куће. Рене се вратио; утисак који је синоћ учинио на њу, поновио се још јаче. Све јој се допало код младића, и што је видела у њега, и што је погађала, његово лепо лице и његова лепа душа, његова неспретност и његова стидљивост. Могла је понављати колико хоће „то је немогуће", довршавајући своју тоалету, и убадајући у свој струк масу златних чиода с главицом од дијаманта; она је почињала да капитулира заједно с речју: немогуће. Она је о том размишљала; разнолики планови су се развијали у њеној практичној глави на случај да уђе у ову авантару. „Барон је врло лукав“, мислила је, „већ је нешто нањушио...“ Сећала се јаког испада Дефоржовог против књижевника. Овај испад ју је насмејао малочас. Сад ју је љутио и гурао ју је супротно ономе што је желео „дивни пријатељ". Била је тако расејана да њена собарица рече увече лакеју: „Госпођа је нешто забринута. Да господин није отворио очи?“ Ова бесмислена и несавладљива расејаност пратила ју је за вечером, па после у колима, кад се одвела у позоринпе, па чак и у ложи, све до тренутка кад јој Госпођа Еторел рече: „Погледајте тачно ка оркестру, у десно, близу врата од ходника... Није ли оно г. Венси што нас гледа на доглед?“ „Кнегињин песник?“ упита она равнодушно. Говорила је, младићу, кад јој је био у посети, да ће ићи вечерас у Оперу. Сад се тога сећала, гледајући и сама, на свом догледу од цизелованог сребра, који је био такође поклон од барона. Она спази Ренеа који спусти очи, стидљиво. Она се стресе. Да Дефорж, који је стајао у дну ложе, није чуо примедбу Г-ђе Еторел? Али не, он је разговарао врло озбиљно са Крисеом. — „Говори нешто о кујни“, рече она у себи, ослушкивајући, „ништа није чуо. Шта је ово мени?..“ После толико времена, музика јој сад за први пут затресе жицу узбуђења. Она проведе ово вече у нехотичној срећи коју јој је давало присуство Ренеа и у страху од помисли да ће је посетити у ложи. Песника је свакако парализовао стид, што су га видели, јер не смеде више погледати у правцу Сузанине ложе; и кад она сиђе низ степенице не зачуди је његово узбуђено лице међу гледаоцима који су око пролаза правили као неку ограду. Никаква стварна сметња није је спречавала да се преда фантазији која ју је обузимала тако јако; и она рече у себи, кад спусти своју плаву главу на јастук, украшен чипкама: „Само нек не тражи о мени обавештења код свог пријатеља Ларшера!"