Delo

414 Д Е Л О дуговала за све. Она руча, све мислећи на то, сама самцита, као што је обично ручавала, и то врло умерено. Чак и уз великодушну помоћ свога заштитника, могла је достизати равнотежу у своме буџету само штедећи на ономе што се не види, као што је трпеза. У тој самоћи, она се осети за тренутак тако невесела, виде тако јасно своју немоћ, да, дижући се иза стола, испусти један уздах клонулости што је код њебилоретко: „На што све муке?“ Да, на што све муке? Њен живот ју је окивао. Не само да није могла имати Ренеа код куће како је хтела, него чак ово поподне, нема ли састанак са Дефоржем успркос новом осећању које јој је почело испуњавати срце? „На штосвемуке?" понављала је у себи облачећи се за ту прилику, мећући, место високих ципела, плитке ципеле које се скидају лако; место мидера утегу што се откопчава спреда; хаљину која се лако свлачи, мрк шешир и, у џепу, двоструки вео. Поручила је да јој дођу кола у два сата, фијакер Колске Компаније са два коња, који је узимала месечно под закуп за поподне и увече. Кад се попе у кола, осети се тако смрвљена својим ропством, да јој дође да се заплаче. Како јој би пак кад, на углу улице Мирило спази Ренеа, како стоји као укопан и видљиво вреба да она прође? Њихове се очи укрстише. Он је поздрави поцрвенивши, и она отргнувши се од своје утучености, поцрвене у дну својих кола, толико се живо осети узбуђена што сретну младића, а нарочито што помисли: „Па и он сам ме воли...“ Она паде, она, то створење од рачуна и извештачености у једну од оних ћутљивих сањарија где жене што почињу волети уживају унапред у безбројним сластима осећања које налазе и осећања које уливају. У тим тренутцима, оне се предају у мислима целе оном кога нису познавале недељу дана раније. Кад би смеле, дале би се у ствари, ту, на истом месту, што им не смета да увере човека који је тако говорио од првога дана најдубљим кутовима њиховог бића, да су оклевале, да их је он морао освојити мало по мало, с времена на време. Оне имају право, јер мушка таштина налази свој рачун у тешкоћама овог освајања, и мало људи имају здраве памети да разумеју божанску сласт љубави самоникле, природне, несавладљиве. Док је песник одлазио говорећи у себи: „Ја сам пропао, никад ми неће опростити ову слободу...“ Сузана је осећала, са задовољством, како је хвата она унутрашња дрхтавица, пред којом се губи свака обазривост. Она је назирала, прелазећи преко својих јутрошњих