Delo

Л А Ж И 417 лику на оњачу хлепчиће са ајваром и пијуцка дивно шпанско вино, Н' могаде уздржати, а ца јој не рекие: \х! Сузана! у мојим годинама !... Шта би рекао Ноаро?“ < h Ноаро, чија слика прође изненадно кроз душу баронову, б' е лекар, који је долазио, сваког јутра, трљао га брижљиво пазио на његову свакодневну хигијену. Све је било у то- : жи гу систематске похоте срачунато почев од количине кретања ко има сваког дана да узме, па до бриге за своје предвипено 1адање. Узео је код себе једну сироту и побожну рођаку, која му на добротворне сврхе трошила поприличну суму. Кад cv му п вили комплименте за његову великодушност, одговарао је у пол шаљивим цинизмом који му беше урођен: „Шта да се ради? 1 ба спремити за старе дане једну милосрдну сестру којој ће чове! бити инвалид... Ја ћу бити инвалид мојој рођаци, а она ће се брнути око мене као нико у Паризу...“ Обично су се ови каламб\ i хвалисаве себичности допадали младој жени. Она је у дну н-јх налазила једно схватање живота, чији јој савршени материј тзам не беше одвратан. На крају овог састанка, кад он помену ie свога лекара, она га погледа. Учинијој се, на светлости јс 1не лампе у соби и у том тренутку заморености, погрбљен, го. во сломљен, с јасним знацима његових година не збрчканој мски његове физиономије, опуштених бркова, надутих трепави ; и она, нехотично, схвати сву ругобу свога живота. Одврат! је кад се млада и лепа жена даје човеку кога не воли, чак и к је тај човек млад, кад је ватрен, кад је заљубљен до ушију. .ли кад је на ивици старости, кад је платио право да упрља оо лепо тело а не може да га опије — онда је то проституци: што тако дира у срце да ту јад убија одвратност. Дефорж ct појавио заиста стар пред очима Сузаниним, први пут можда, у несавладљивом отпору целе своје душе, она изазва, на супр , свежа уста, недирнуто лице онога чији је спомен пратио већ ва дана. Ах! пољупци са овим младићем, пољупци који се дају ез рачуна, без те одвратне хигијене и рачунице !... Шта ту! она е глупа што оклева и једног тренутка, па, како је била одлучнакена, она отпоче да ради одмах. Била се обукла поново^ и, кад мгну свој шешир, и закупча рукавице, речеДефоржу, пре него шт веза вео: Кад ћете доћи да доручкујемо заједно? Раније сте непрестан долазили и незвани... То беше тако пријатно... Сутра, не могу“, рече он, „ни прекосутра, али дан за тим“. Де. књ. 63. ^