Delo

416 Д Е Л 0 стила свој двоструки вео у сенци капије са улице де Риволи* толико пута прошла поред вратареве собе да је испуњавала готово механички ове обреде потајног вођења љубави, са слашћу што пече жене које трче за узбуђењем, Овог пута, пењући се уз степенице, не могаде се уздржати од једног упоређења. Она рече у себи да би се доиста другојаче осећала да у овом усамљеном прибежишту иде у сусрет Ренеу Венси место барону! Знала је унапред врло добро све шта ће бити и да ће наћи Дефоржа; спремио је за њен дочек све до најмање ситнице, почев од цвећа у вазнама, па до кришки хлеба, премазаних маслом и медом, за ужину; она ће након једног тренутка прећи у кабинет за тоалету и вратити се расплетене косе, босих ногу у папучама које су сличне онима што је јутрос носила, у чипканом пењоару, спремна за задовољство, — задовољство које је, обично, само у пола подељено. Али се барон умео показати тако захвалан за оно што му она даје, био је тако духовит и тако пријатан у разговору који је после долазио, да је најчешће он сам подсећао своју љубазницу које је време и говорио јој: — „Хајде, Сузана, треба да се облачиш“. Овог пута, с расположењем душе и срца у којем се налазило, сама Сузана чим уђе, рече своме љубазнику: „Мој добри Фредериче, мораћу те данас рано оставити“. „Што си се онда трудила, сирота пријатељице", одговорио јој барон скидајући њен капут. „Могла си просто поручити у кратко да одложимо наш састанак!11 „Заиста је врло љубазан", рече у себи млада жена, која се готово покаја због своје излишне фразе. Скиде шешир пред огледалом. Дијаманти њених минђуша синуше. Сва доброчинства за које је дуговала овом човеку што се задовољава тако лако, падоше јој на ум у један мах, и она, с поштењем у души грешан положај садржи ове парадоксе савести — седе на ивицу Дефоржове наслоњаче и уздахну: „Али мени самој било би сувише криво. Па зар ми не верујете да се осећам увек радосна кадгод дођем овде ?...“ „Доиста му дугујем ово“, помисли она, и продужујући ово исто осећање чудне правде, показа се за време целог тог усиљеног састанка, као љубазница још предусретљивија и опојнија него иначе, тако да се после сат и по, од њеног доласка, Дефорж који ју је гледао како кокетно једе — као утонула у једну ве-