Delo

Л А Ж И 417 лику наслоњачу — хлепчиће са ајваром и пијуцка дивно шпанско вино, не могаде уздржати, а ца јој не рекие: „ Ах! Сузана! у мојим годинама !... Шта би рекао Ноаро?“ Овај Ноаро, чија слика прође изненадно кроз душу баронову, беше лекар, који је долазио, сваког јутра, трљао га брижљиво и пазио на његову свакодневну хигијену. Све је било у том животу систематске похоте срачунато почев од количине кретања које има сваког дана да узме, па до бриге за своје предвиђено опадање. Узео је код себе једну сироту и побожну рођаку, која му је на добротворне сврхе трошила поприличну суму. Кад су му правили комплименте за његову великодушност, одговарао је у пола шаљивим цинизмом који му беше урођен : „ПЈта да се ради? Треба спремити за старе дане једну милосрдну сестру којој ће човек бити инвалид... Ја ћу бити инвалид мојој рођаци, а она ће се бринути око мене као нико у Паризу...“ Обично су се ови каламбури хвалисаве себичности допадали младој жени. Она је у дну њих налазила једно схватање живота, чији јој савршени материјализам не беше одвратан. На крају овог састанка, кад он помену име свога лекара, она га погледа. Учинијој се, на светлости једине лампе у соби и у том тренутку заморености, погрбљен, готово сломљен, с јасним знацима његових година не збрчканој маски његове физиономије, опуштених бркова, надутих трепавица; и она, нехотично, схвати сву ругобу свога живота. Одвратно је кад се млада и лепа жена даје човеку кога не воли, чак и кад је тај човек млад, кад је ватрен, кад је заљубљен до ушију. Али кад је на ивици старости, кад је платио право да упрља ово лепо тело а не може да га опије — онда је то проституција што тако дира у срце да ту јад убија одвратност. Дефорж се појавио заиста стар пред очима Сузаниним, први пут можда, те у несавладљивом отпору целе своје душе, она изазва, на супрот, свежа уста, недирнуто лице онога чији је спомен пратио већ два дана. Ах! пољупци са овим младићем, пољупци који се дају без рачуна, без те одвратне хигијене и рачунице!... Шта ту! она је глупа што оклева и једног тренутка, па, како је била одлучна жена, она отпоче да ради одмах. Била се обукла поново, и, кад метну свој шешир, и закупча рукавице, рече Дефоржу, пре него што веза вео: „Кад ћете доћи да доручкујемо заједно? Раније сте непрестано долазили и незвани... То беше тако пријатно...“ - „Сутра, не могу“, рече он, „ни прекосутра, али дан за тим“. Дело, књ. 63. 27