Delo

Л А Ж И 419 нежно и загасито плаве, мешала се дирљиво радост са стидом: радост што је позван и што је поново види тако брзо, у том истом малом салону; стид што се појављује пред тим чистим анђелом иако се дрзнуо да је тражи по Опери и да је чека на углу њене улице. Љупка глумица је уредила, овог пута, друге декорације својој лепоти. Села је поред прозора и радила неки рад, једну врсту кићанке пришпендлане на ђерђеву од зелене чоје, па чешљала свилу. Иза ње, кроз завесе од чипке, које су биле раскриљене помоћу њихових машна, и даље кроз прозор видео се крај пејсажа парка Монсо, бледо плаветнћло неба, сиво дрвеће, жута трава и са стране рушевина, црно зеленило бршљана. Фебруарско сунце је осветљавало овај хладни пејсаж и његови зраци миловали су Сузанине косе благим одблесцима као од злата. Хаљина скројена за кућу, бела с плавим везом, фантастичног облика, и украшена широким отвореним рукавима давала јој је изглед властелинке из средњег века. Њене ноге, у свиленим чарапама исте нијансе као вез у хаљине, држала је прекрштене скромно на једном табурету. Да ју је неко потсетио да, једва пре четрдесет осам часова, те исте скромне ноге лутале су по застору једног срамног антрсола, да је те исте косе узимао у руке један љубазник у годинама који ју је плаћао, да је она била најзад Дефоржова љубазница за паре, можда би она одговорила „не“ томе сећању, — и искрено. јер ју је жудња ца се допадне Ренеу уводила у искреност и живост њене садашње улоге. Песник није видео далеко. Провео је три дана у сталном одушевљењу, осећајући како му чежња расте из часа у час, и сав весео што је осећа! У двадесет петој години, приближење страсти привлачно је исто толико колико је страшно у четрдесетој. Сузанино писамце дало му је у руке опипљив доказ да јој ситне несмотрености, које су му изгледале као злочин, нису биле мрске. Ипак, кад се тиче нечега што нам је за срце прирасло, ми налазимо безбројно мотива да сумњамо, те и ово велико дете беше толико безазлено да је дрхтало од страха како ће га Сузана примити. С тога, како се слатко изненадио кад је срео знаке просте фамилијарности, светле очи, благост у осмеху ове жене коју упореди одмах, у својој души тако намештену пред тим зимњим пејсажем, са оним светиљкама иза којих примитивни сликари развијају видике, воде и зеленила ! Али то је била светитељка којој је први париски кројач сашио хаљину, светитељка која је сваког тренутка стресала исти 27*