Delo

420 Д Е Л 0 мирис хелиотропа који је већ толико збуњивао младића; и ова светитељка показивала је, кроз исек свога дугог отвореног рукава, мишицу око које су дрхтале две златне гривне и чије риђе маље светлеле су на сунцу као њене косе, изврсно. Чега се Рене тако плашио, није се догодило. Г-ђа Морен не рече једне речце која би била алузија ни на Оперу ни на њихов сусрет на углу улице. У почетку те посете, она је продужила свој рад за ђерђевом. Навела је разговор врло природно поводом одушевљења Г-ђе Комов, на планове за будућност младићеву. Она је говорила, она која није умела. разликовати Беранжеа од Ига, ни Волтера од Ламартина, сад као човек који се брине само за књижевне ствари. Срела је била Теофила Готје два три пута за време Царства, и, у осталом, једва да га је погледала, тако јој се учинио без трунке британске елеганције; али то је не спречи погодивши одушевљење Ренеово да му опише великог писца у појединостима. Толико ју је интересовао ! Свакако је имала негде и писама од њега: „Потражићу их“, рече она; па, хватајући се ове лажи, продужи: „Ја сам прекоревала себе што сам вас узнемирила тражећи вам један аутограф. Али моја пријатељица одлази сутра У Русију.“ „Шта ћете да напишем?“ упита младић. „Што год хоћете“, рече она дижући се. Потражи књигу па после посади младића за мали писаћи сто, обавијен бршљаном. Спремила је све да му олакша посао; отвори мастионицу са сребрним затвараием; утврди перо у држаљи од корњачевине и злата; кад то сврши, она очеша Ренеа, уви га дрхтајем њених рукава, мирисом своје целе особе тако да рука песникова донекле задрхта преписујући, на првој страни од књиге, песму у две строфе коју је добра Г-ђа Еторел назвала сонетом: Утвара једне прошле године Појави ми се држећи у руци Једну белу ружу свенулу И роморећи у пола гласа: „Где је твоје срце од некада ? „Где је нада, процветала „Као ова ружа, у твом срцу, „Слатка нада и слатка ружа, „Ах, како су дивно мирисале „Кад су обе биле у цветању!..."