Delo

Л А Ж И 421 Кад Рене написа ове редове, Г-ђа Морен узе му књигу из руку, и, стојећи иза њега, рецитова, као за себе, обе строфе утишаним, готово нечујним гласом. Не рече речце ни похвале ни критике. Заћута пошто је ове стихове изговорила као кроз уздах и као да је њихова музика дирала благо неко бескрајно слатко место у њеним сновима. Рене ју је гледао, узбуђен готово до лудила. Како је могао дати отпора тој узвишеној ласки коју је она пронашла да би завела младића, ласки што се обраћала с једне стране његовој скривеној таштини као уметника, а са друге његовом најтананијем осећају лепоте? Јер је она умела тако лепо да позира у том читању! Познавала је одвећ чар свога лица, гледаног у три четврти, и својих занесених очију. Телепе очи што тек беху дирнуле ове стихове спустише се на песника. Још мало, па би оне тражиле опроштај за сан у који су биле залутале. Она се учини као да одагна ове песничке визије да их не би профанисала, и, с радозналошћу толико истом стварном колико је њено узбуђење од уметности било само привидно рече: — „Опкладила би се да нисте написали ове стихове ради самог комада?" — „Заиста“, рече Рене и осети да поново поцрвене. Није могао лагати пред овом женом, па чак ни ради допадања. Али како да јој исприча ону ружну причу, чију је меланхолиј} средио у ову романцу захваљујући способности, својственој песницима, да премешта лако стварност у Идеал ? — „Ах, ви мушкарци11, прихвати она, не наваљујући даље, „како се ви шеткате кроз живот, како сте слободни !... Али молим вас, не сматрајте ово као жалбу... Ми, хришћанске супруге, наша дужност је да се покоравамо. Тоје још најлепше“. Затим, после једног тренутка ћутања, рече: „Вај! Ми не бирамо увек нашег господара...“ Она додаде, ударом резигнираног и поносног гласа који је допуштао и забрањивао уједан исти мах свако тумачење: „Жалим јако што вас још нисам могла представити Г. Морену. Видећете, он је красан човек... Не интересује се много уметношћу, али је врло способан у трговини... На несрећу, ми живимо у доба где треба бити из Израиља, па да се одмакне далеко...“ Антисемитизам, као што се може мислити, био је врло далеко од Сузане, која је рачунала у своје лепе дане кад год је ручавала у две три јеврејске куће кнежевски гостољубиве; али је она помислила да ће ова фраза допунити како треба нијансу религиозности којом се хтела окружити у очима младићевим...