Delo

422 Д Е Л 0 „Мој муж ће вам се у почетку учинити нешто хладан“, продужи она. „Мој сан је био да имам у салону песнике и уметнике... Али знате, та господа су нешто љубоморна на све вас, па после Г. Морен не воли много свет. Допада му се само најужи круг, само позната лица...“ Говорила је тако, као да је приморана и као да је хтела рећи Ренеу: „Опростите ми ако вас не могаднем примати онако како бих желела...“ То је значило још да је дивна жена — ох! не јадајући се — жртвована, у њеном браку, тим хладним друштвеним обзирима који не воде никаквог рачуна о осећајима. Већ, у Ренеовој машти, оцртавао се пријатни, весели Пол Морен, као неки ћудљив и обесан муж, за кога је овај створ више расе везан убиственим ланцем дужности. Он осети за њу, поред све страсти која је њим владала, оно сажаљење које жене воле да уливају у толико више у колико га мање заслужују. Проширујући на друге оно што је хтео њој рећи, он се усуди да одговори : „Да знате, госпођо, колико сам пута зажелео, шетајући случајно по Јелисејским Пољима, да ми се повере меланохолије које сам, чини ми се, сретао на извесним лицима !.. Ја сам увек мислио да су туге у раскоши, душевни јади у материјалном блаженству највише за жаљење...“ Она га погледа, као да ју је изненадио овај говор. У њеним очима је почивало оно усхићено и нехотично чуђење жене кад сретне изненадно код човеки неочекивани израз сентименталне душе за коју је мислила да се налази само код њеног пола. „Мислим да ћемо брзо постати пријатељи", рече она, „јер имамо врло сличне кутове срца... Јесте ли ви као ја? Ја верујем у симпатије и антипатије првог сусрета, и верујем да осећам такође кад ме неко не воли. Тако, — могуће да не треба то да вам кажем, али вам говорим у поверењу, као да вас познајем од вајкада, — а што се тиче вашег пријатеља г. Ларшера, сигурна сам да му се не допадам..." (Наставиће се) С ФРАНЦУСКОГ ПРЕВЕО М. М. У.