Delo

426 Д Е Л О томе да Европу очисти од Турака, ако је могуће без крвопролића и великих потреса. То се може да постигне једино давањем аутономије хришћанским областима. Драги мој пријатељу! Кад би хришћанска Европа била свесна своје више мисије, она ни за један тренутак не би трпела та свирепства чији смо жалосни сведоци ми. Хумана Европа је међународним уговорима забранила употребу у једном модерном рату ратних оруђа која нагрђују и уништавају, али је заборавила да има на уму да је човек, дивљак и фанатик, најсвирепија и најстраховитија ратна машина. Иначе она не би допустила да се најсуровији и најдивљији народи Азије и Африке пусте на несрећне хришћанске народе. Они су свирепији од хијена, немилосрднији од најстрашнијег ратног оруђа. Они не штеде ни децу, ни старце, ни жене. Они не знају за обзире према заробљеницима, рањеним и неоружаним људима. За њих Црвени Крст на амбулантама и болницама није знак милосрђа, него мржње и одвратности, који их дражи на суровост и зверство. Или ће Европа најзад да учини своју дужност или ће Бог умирућу отоманску расу да употреби као страшан бич за Европу, која је потонула у раздор и ситне размирице и потребно јој је једно крваво подмлађивање. На Енглеској лежи данас једна велика одговорносг. Она ће бити или један благослов за свет, својом тихом и искреном оданошћу Хришћанству, или отпуштајући бес рата она ће бити једна несрећа за свет. Како свет данас стоји, на Енглеску се може да примени библијска реченица „positus hic in resurrectionem vel ruinam multorum in Israel.“ Али изнад свега, ако сачува своју мирноћу и суђење и ако се чува неумесних сугестија, Енглеска ће мојој драгој Аустрији да учини велику услугу. Бојазан да би пут Енглеске за Индију могао бити затворен је, по моме дубоком уверењу, детињаста. Пријатељу! Бог је очевидно метнуо у руке гордога Албиона кључеве од оних сјајних морских путева који везују Европу са осталим светом и никаква сила на свету не може те кључеве да истргне из руку Енглеске. Енглеска надмоћност на мору је воља Божја, којој се у општем интересу сви морају да покоре. Енглези су природни заштитници слободе мора, која је потребна да потпомогне јединство људскога рода које је очевидно у Божјем плану. Кад би се ма ко усудио да покуша да препречи пут Енглеске у Индију, снага Енглеске би га смрвила усред одобравања свих образованих народа. Ову бојазан за Индију ја сматрам као не-