Delo

О СРПСКОМ ИМЕНУ 445 еданБ цвГет на васБ свиетв: шо шце, може се сербска землл с вама похвалити“ (III. глава). 1788. год. каже католпчки пои Јосип Крмпотић (Личанин) за све војнике без разлике вјере (200 Личана и 200 Оточана), који су ишли V Цреу Гору са Ф. Вукасовићем да су „Pravi Srbi“ и да о Краљевићу Марку „srbski znade pjevat svatko* (V. глава). 1796. год. (22. октобра) каже Јован Рајић у писму „Јез»ита ПеачевичЂ, бндаћи да е и самЂ Ср^блинЂ44.. Ј 1798. год. каже М. П. Катанчић, да је српско име нашијем Илирима тако обично да се свуда зову Србљима (Srblos), особнто („in primis“) они који су грчкога закона (VI. глава). 1799. год. спомиње фратар Фр. Пејачевпћ „српске бискупе“ (Episcopi Serviani) из Далмације, што су били у католичкој црквеној скупштпни у Спљету 924. (пли 925.) године.'Прн свршетку 18. вијека написа неки Бошњак мухамедовске вјере икавачки неки попис биљака, који се зове „Попис биљака на српском језику“ („Syrf đili3 iizre otlar hejandir“) (IV. глава). 1803—4. год. говори митрополит Ст. Стратимировић о становницима у Херцеговини и каже „Мухамедани еутБ из XpiспанЂ славенскаго босанскзго т. е. сербскаго јазнка, таковнћ поставшШ“ (II. глава). 1805. или 1806. год. каже Доситије Обрадовчћ: „А наћnpocT'iti Сербино из Баната или из Бачке, онђ е у Cepči'ti, у Босвн, у Херцеговивн, у Далмацш, поготову у Хорватскоћ, у Славон'1Е1 и у Срему, у своемЂ истомђ родвеном езвшу, и народу: бно онђ восточнога или римскога нсповћдашл“ (II. глава). Испореди и оно што каже Доситпје у V. глави 1783. године. (Наставиће се) В. Ђерић. 1 2 31 Д. Руварац, Вранково Коло, VII (1901) полустр. 1634. 2 Historia Serviae (1799) стр. 425. 3 У IV. глави као и у I. издању случајно је испала рпјеч „dili**.