Delo

450 Д Е Л О животиња, преносе нас у један од сурових дана зимских. Ту је крчма. Пред њом стоје једне санке. Ту један сељак храни свога коња, док се неколико људи загревају алкохолом у крчми. Десно се види коњушница. Слика је пуна детаља. Сликар хоће да гледалац у сваком углу слике нађе по који детаљ, који ће занимати око. Све је са фотографском тачношћу снимљено. Људи, животиње, предмети, све је изврсно и поузданом руком нацртано. Све оно, што широка публика тражи, наћи ће се у овој слици, као и у осталим сликама Вјешина. Ну они, који иза свега овога траже и душевне деликатесе, неће у Вјешину наћи свога уметника. Он остаје само сухопаран хроничар, и далеко је од тога да буде песник. Већина осталих сликара бугарских нема још одређене боје. Све је још у колебању, све неодлучно и неодређено. Пред портретом (бр. 191) Карамихаилове који, иначе, веома привлачи пажњу и издаје аутора од талента, ми смо се сетили речи Уислерових: „Дело мајстора не мирише на зној његова чела, не подсећа ни на какав напор и још од почетка је савршено." Срби пружају веома шарену слику. Ту је Надежда П етровић, која се са снагом младости, за коју нема немогућности, пашти да „победи сунце“. 'Гу је Бранко П о п о в и ћ, који тражи интересантно у афектирању. Ту су Бета Вукановић и Риста Вукановић, који имају отворене очи за атмосферски живот у природи, ну које ипак не интересује само магиска игра боје. Они полазе од живописнога схватања у простору, а не од декоративног схватања у равни. Ту је М. Мурат, увек лирски диспониран, чије се слике осећају веома нелагодно у друштву њихних суседа. Ту је У. Предић, који н лази, та је „ваздух добар само за дисање“. Ту је, најзад, читава једна легија консервативаца, разних нианса и разник способности, поред којих је најновија струја у сликарству прошла, а није их се ни дотакла и у чијој библији стоји записано: у сликарству је цртеж све. Г-ђа Вукановић тражи лепоту тона. ГБене су боје веома сочне (Циганке, Замишљена Дама). „Поргре Н. Вулића“ од Р. Вукановића несумљиво је један духовни докуменат првога реда. Уметнику је пошло за руком, да чисто духовноме даде у овоме салику сугестиван нагласак. М. Мурат је песник Дубровника и далматинске обале. Његове су боје у складу са морским расположењем уметниковим. Михо Марин-