Delo

КЊИЖЕВНО-НАУЧНИ ПРЕГЛЕД 469 М. М. Ракић, Нове Песме. (Издао С. Б. Цвијановић, Београд 1912, Цена 2.—). Кадгод отворим Ракиће^ поезију, увек се сетим његовог лица мрачног и наоблаченог; сетим се црта на лицу, које, изгледа, као да су дубоко урезане и никако не ишчезавају. Чудновата је сличност између песникове физиономије и садржине и облика његових песама! Ракићева је поезија израз великог бола, али бола који не зна за пренемагање и јаук. То је бол човека који иде кроз живот стиснутих вилица, јер живот за њега није весела и лака игра. Живот је, изгледа, избраздао чело песниково и начинио га ћутљивим и усамљеним песимистом. Наша поезија има доста песника који воле тужан и песимистички тон; песницима је та нота омиљена, јер она јаче утчче на душевно расположење читаоца; али док многи од њих имају песимизам разнежен, пун јаука и неке саосећајности, други нагињу болесном песимизму. Г. Ракић је, међутим, песимиста своје врсте. Он се повлачи у себе, скупља све болове, да им само местимично да јасан и јак израз. У површним утисцима најбоље се опажа на који начин осећа Г. Ракић; у њима нам он пружа и свој однос према животу. Осећам да нешто у мом срцу труне Лагано и стално. Ко ће ми помоћи ? Нестане га часом као цветне круне Што се нагло распу у јесење ноћи. Осећам да нешто труне, ал’ ни јада Нити бола има. Слична танкој струни, Затрепери само душа моја млада И осетим да се у њој нешто струни, Безгласно и тихо .. Али је још боља за однос према животу и свету — песма М и с а о. Ја поимам добро неминовност зала, Склоп целог жнвота, са тугом и бедом, Ја знам шта је судба свију идеала: Моје знање видиш на лицу ми бледом. Али знам и узрок зашто тако бива, Јер прошао нисам кроз живота хуку Склопљених очију и скрштених руку: Кад cpue запишти, мисао је крива!