Delo

10 Д Е Л О Од оног дана, кад је био с Вишњом у њеном стану, он је стално избегавао министрову ћерку. То је било врло тешко. Становали су под једним кровом, хранили се за истом трпезом. Поред тога, Бела није навикла да јој се задовољства ускраћују: у колико се младић склањао, у толико јо она трчала за њим. Није марила да ли ће то ко приметити, шта ће ко рећи и како ће се све то свршити. Ти си луда ! — рече јој Чедомир, кад му она једном рупи у собу, у сред бела дана и без икаквог изговора. Мајка је изашла у варош — одбрани се девојка. — А други... брига ме је ! Не, Бела, то није тако. Ти се компромитујеш. Куварица види све из кујне... Куварица не сме да регне — прекину га девојка. — Ајд, загрли ме... не стоји ти лепо кад си озбиљан. Секулић је загрли у пола срца. Слушај, Чедо — поче она да се мази. — 'Ги си нешто охладнео према мени. Чини ми се да ме избегаваш... Ти ме више не волиш? — додаде она после једне паузе и набра обрве. Младић уздахну, нервозно склопи једну књигу, па устаде и поче шетати по соби. — Ти се љутиш? Мани ме, Бога ти, Бела, теби је само љубав у глави... ЈБубав, љубав, није она све у животу. Ја имам неких осам исгшта на врату. Глава ми бучи. Чини ми се да хоће да прсне... Знам, знам. Ја мислим на твоје испите — прихвати она, улагујући се. — Али нећу да се преучиш... Остави данас те књиге — додаде весело. — Одмори се, живи. Ја те волим, много волим, највише волим. Она му се посади у крило, па поче да барата по његовом столу. У том наиђе на свеску једног омладинског листа и у њему на преведену песму неког Руса. Девојка обави десну руку око врата своме драгану, а левом придржаваше књигу према светлости, па стаде рецитовати доста лепо: То је било у пролеће рано, То је било у брезову хладу, Имала си срце насмејано, И главу си оборила младу.