Delo

ИЗМЕЂ’ ПАКЛА, НЕБА... Ја трпим патње, трпим борбу љуту, Страдање пусто, што ми душу лама, И срце кида, као звјере страшно, Што кида жртву, што се посве сама Приближила џунгли, гђе лави и тигри Побједу носе у крвачој игри. Ја трпим патње и страдање пусто... И жудно желим час вјечнога мира, Уморна борбом, сита патње љуте Дозивам Удес из виса Свемира... И чезнем за њим увјек — непрестанце... Да с моје душе стрга тешке ланце. .. И кадкад бива: Осјећам, гђе слази... Мироносник благи: Тај мој Удес крути, И носи ме брзо у Сунчеве зраке И отвара небо... и у њег ме пути... А ја не см’јем поћи, него из даљине За Сунчевим зраком моја душа гине... И све тако редом: Измеђ' пакла, неба, Душа моја лебди, немоћна, да стане, Ма за часак само... А једне ће ноћи У ковитлац страшни, — прије но што сване, Ухватит’ ју Удес, канџом,... ко у тигра И зациктат бјесно : „Свршена је игра!“ Марија Туцаковић-Гргић.