Delo

436 Д Е Л 0 знао је рукопис Клода Ларшера. Знао је да се писац бавио у Флоренцији, па затим у Пизи, јер је ишао у дом Сент-Еверт и говорио с Фердинандом. Био је упутио на пост рестанте ова два града три писма која су остала без одговора. Виде на марки од завоја да се Клод налази сад у Венецији. С јединственом радозналошћу оцепи тај завој и стаде да чита следеће странице, све идући тротоарем тихих улица сенжерменског предграђа, што га изведе на Сену. Око њега је било јутро првог пролећа, исто тако свеже и озарено као његова сопствена љубав. Венеција, палата Дарио, април, 79, Ево вам пишем из ваше Венеције, мој драги Рене, из те ваше Венеције у којој сте изазвали свирепи профил ваше Келије, нежно лице ваше Беатриче; и како је Венеција вечито отаџбина невероватних ствари, град ундина, који се на обали Оријента, зову сирене, открио сам један стан с намештајем у најслађој палатици, на Великом Каналу, као лорд Бајрон, један palazzino с мермерним медаљонима на фасади, сав у ситним украсима извезен, цизлован, и нахерен на једну страну, као ја у злим данима. Док вам ја шкрабам ово писмо, поред мојих прозора је зеленкаста вода тога Великог канала, а око мене мир те вароши, — Кора Пеарл Јадранског Мора, рекао би какав водвиљист! — где влада тишина сна. Ах, мој пријатељу, зашто сам донео овде своје старо срце болесног књижевника, то немирно срце које чујем како ми удара и јеца још јаче у овој слаткој тишини?... Знате ли да је два часа, ручао сам за сточићем код Флоријана, под аркадама; гледао сам у Сан Ђорђио ин Брагора једног величанственог Циму; треба да вечерам вечерас с две потомкиње дуждева, лепе као жене Веронезове, па Руси занимљиви као Коразов нашег пријатеља БеЈла, и место да ми се душа осећала као о празнику, ја сам се вратио кући да видим Њен Портрет, — с велико Њ и велико П, — Колетин портрет; Рене, Рене, зашто нисам сео просто у мојој фотељи у Француском Позоришту, па да је гледам како игра камилу из Не шали се са љубављу, божанствени комад, горак колико и Адолф и што пева као Моцарт! Сећате ли се њеног осмеха са стране, и како дивно нагиње своју плаву главу кад каже; „А јесте ли сигурни да све лаже у жени кад њен језик лаже?“ Сећате ли се Пердикана и ових речи: „Поноси, најфаталнији