Delo

Л А Ж И 437 саветниче људи, шта ћеш ти између ове цуре и мене“? Цела моја историја је у то неколико речи, цела наша историја! Само ја бејах, ја, прави Пердикан из комедије, с оним извором идеала и љубави у дну душе, увек плаховит упркос искуству, увек чист упркос толиким грешкама!... А она, моја Камила, она је упрљана, да је нико не опра, толиким срамотама ! Боже ! Да како је живот жалосно пљунуо на мој цвет! А кад га хтетох помирисати, да смртна мириса ! Хајде, хајде! Нисам сео ради тих прича за мој сто, пред мој балкон, кроз чији ред стубова видим како гондоле пролазе. Оне клизе, нагињу се, покрећу се, тако кокетне, тако гробне и витке! Кад би сваки од тих мртвачких сандука што плове носили по један мој покојни сан, каква би то била бескрајна сахрана по овој суморној води! Зашто нисам аквафоритист! Знам какву би мртвачку композицију саставио: бегство ових црних барки у сумраку, бели скелети, место гондолијера на кљуну и крми, веслали би све право, ред срушених палата, па би написао испод: — „Тако је моје срце“. — После младости згњеченије него обрано грожђе, и одвише јадне, кад се једва отех ропству заната, морадох сад срести грозно ропство те љубави, љубави засноване на мржњи и презрењу! Зашто, праведни Боже? — Зашто ? Ко би ми рекао, у јулско вече кад ово лудило поче, да то беше један од најсвечанијих часова мога живота ? Ја сам толико пута радио и вечеравао сам. Изашао сам мало да се надишем свежег ваздуха, шврљао сам с мојим штапом и мојим сплином, гледајући пролазнике и пролазнице, у јединој намери да дочекам десет часова. Какав је невидљиви демон повео моје кораке ка Комедији ? Зашто сам се попео у фоаје, где не бејах већ толико месеци, и пришао старом Фаргеу, за кога сам се бринуо колико и за лањски снег? Зашто сам био духовит, у том фоајеу, и при својој фантазији као у најбољим часовима, ја који сам тако често, при отменим ручковима, био нем као риба! Зашто се ту нађе Колета у свом божанственом оделу девојке старинског репертоара? Играла је Розину из Берберина: „Кад у равници — љубав доведе — пролеће“... Одох у дворану да је чујем како пева ову арију. Зашто ме је она гледала певајући то, тако видљиво узбуђена да се не усуђивах да је разумем? Зашто је имала она уста, оне очи, онај профил, оно лице где би човек прочитао као бол неке Психе подјармљене, мучене чулима? Како сам је заволео од тог првог вечера и како