Delo

474 Д Е Л О миналитета, али не и тај значај, да се с обзиром на њу може закључити нека узрочности или неко на грам одређено дејство запрећене или досуђене казне. Дејство казне не подлежи никаквој психолошкој оцени. Искуство, практичан живот, сам собом, без статистике, показује нам и доказује, да казна дејствује на постанак или смањење криминалитета. И због тога се сва средства, све врсте казне, које сматрамо као потребне, имају задржати, да би се њима заштитило друштво. Исто тако као што се данас јавља силан покрет против смртне казне, може се јавити и други против доживотне робије, коју ми и немамо, па и тако даље да се укину казне, као што има писаца, који казненом праву оспоравају право на опстанак и место садашњих казна захтевају извесне мере сигурности којима би се друштво заштитило од преступника. Међутим сам појам тих мера сигурности своди се на исто што и казна, да између једних и других нема стварне разлике: обе доносе лишење слободе, које изађе на исто што и казна. И нашто онда мењати једно правно убеђење, који има за се традиционалну прошлост, основану на вековним искуствима, која нису плод маште већ стварног живота. А живот је тај који ствара разлог свему. Тај разлог животни мене и руководи, те верујем да је смртна казна и код нас потребна. Кад се осмотри културни ниво криваца, који су осуђени на смртну казну, ми видимо, да међу њима нема ни једног културног човека, видимо скоро дивљачке нарави, од којих се не може очекивати никаква морална поправка, већ само страх да не падну у поновни криминалитет, чиме би друштво још више било доведено у опасност. Мене лично задивљава кураж наишх старијих криминалиста, који се јављају као противници смртне казне и захтевају њено укидање у нашем будућем новом казненом законику. Ја тај факат приписујем више тежњи, да се буде модеран, но стварној оцени наших прилика у којима се налази цео наш унутрашњи живот, који није непознат нашим противницима смртне казне. Познати бечки професор, криминалиста Ламаш вели да при примени — изрицању смртне казне треба бити особито пажљив, али се не треба ње одрећи. Правни осећај народа био би јако уздрман, ако би се поставило правило да убице при разбојништву или насилној обљуби неће бити кажњени смрћу, већ да им је огарантовано неповредно право на живот, који су они пак