Delo

X Р О Н И К А 473 љањем једног другог принципа, овоме противног: да убица треба да живи. Он налази да ми то не смемо учинити, јер би се криминалитет ужасно појачао под утицајем тог психолошког момента, да крв не тражи крв. Он вели, да се психологија злочинца не учи из уцбеника, јер ови постављају правне конструкције, а не виде живот. Стварни односи с обзиром на међународну психологију злочинаца, захтевају да се смртна казна задржи, јер је култура народа још далеко од тога да се може поставити правило: можемо без смртне казне. Исто је тако важно опажање проф. Кала, који вели, да се статистиком не може доказати постојање извесног убеђења народног о потреби смртне казне, али да оно постоји, то се види из литературе, из новина, из самог овог скупа. Тиме није речено да нема и противног убеђења. Постоји дуализам убеђења, али је ван сумње, да се о једном убеђењу, које постоји хњњадама година мора водити рачун. Противници смртне казне имају то преимућство што се боре под сунчаним зраком културе и хуманости и тиме несумњиво изазивају нежније осећаје. Али је овде главно питање: „Култура и хуманост искључиво у служби злочинства или у служби будућности друштва“? На тако постављено питање од стране проф. Кала може се дати само један одговор, а то је, да се смртна казна мора задржати. Она се не задржава за онај културни и хумани део народа, који ствара и чини прогрес друштва, већ у његовом интересу, ради тога општег друштвеног, рецимо човечанског, напретка, да спречи појаву некултурности и нехуманости у друштву. Моје петогодишње службовање у Министарству Правде, где сам имао прилике, да проучим око стотину предмета по изреченим смртним казнама, после онога времена када сам писао расправу о смртној казни, још ме је више уверило у основаност мога раније изнетог гледишта да смртну казну, због дивљачности елемента, који изврши кривична дела што повлаче ову казну, треба код нас још дуго времена задржати. Стекао сам поред тога уверења још и друго, да статистички подаци у правцу дејства казне у опште много не значе, да би се према њима одлучило, да ли треба увести ову или ону казну. И мене скоро задивљује кураж извесних теоричара страних да из тога могу изводити поуздане закључке о кретању — рашћењу и падању криминалитета. То је колосално произвољна ствар. Статистика у том правцу има више куриозитета, да се види кретање кри-