Delo

54 Д Е Л О вити срце оне што их слуша. Није опажао да су на упалим, жутим образима мајчиним избијале крваве пеге, да су јој усне и руке дрхтале, а чело, још испупчено и лепо у сребрном оквиру већ сасвим беле косе, да се набирало у дебеле болне боре. Најзад он ућута, и сигурно само стога што је потпуно задовољио своју потребу поверавања и жаљења. Тада се одазва тих и дрхтав шапат: — О, јадни, јадни сине мој! Малиша! Голупче!... Милорд устаде. — Да — рече — јадан сам, врло јадан! Но о томе не вреди више говорити. Разуме се: већ је доста говорио о својим јадима. — Сада — настављаше он — треба помислити како да се доскочи последњем јаду... И, станувши пред мајку са рукама спуштеним на прсима, рече: — Знате ли да сам вам дошао пешке? Као одговор женине се седе, густе обрве узвише високо над. очи, непомично упрте у сина. Милорд настави. Продао сам кола, коње, намештај, чак и псе, једном речју све што сам волео и на што сам се навикао... управо продао их је Ташкјевич, коме сам за то писао из туђине, а новац који ми је за то послао отишао је куд и остали... Сад су ми кућу у Златној улици одузели повериоци за дуг, и држаће је докле год им се не одужим, а кроз неколико дана узеће и ову стару чатрљу... Кад сам се вратио нису ме тамо пустили, а кроз неки дан истераће и одавде... да, истераће и мене вас... ако данас, сутра не спречим несрећу. Он заврши па чекаше мајчин одговор. Узалуд. Дирковици се, истина, уста отворише, али из њих не изађе никаква реч, чак ни уздах. Он се наже к њој и узе јој обе руке. — Моја добра, златна, мила мамице, спасите ме! Нешто као угушен јаук зајеча у дну жениних прсију, покривених избледелом прекрштеном марамом. — Задуживао сам се, то је истина, али шта сам знао кад приход од те две куће није био довољан за живот? Ви сте ми понекад давали мало новаца, али ја нисам хтео досађивати често... Кад ми је притребало, молио сам некад вас, а некад не... јер сам мислио да је то свеједно... кад се задужим платићу новцем који