Delo

М И Л О Р д оо је код вас... Нисам се ни надао да ћу се завалити овако дубоко... Ово ме је удварање сасвим дотукло... Одбили су ме и сад сам, рањена срца и саломљена живота, запао у оваке неприлике. Сузе му навреше у очи, он извади миришљаву и танку марамицу, покри њоме лице и гласно зајеца. Звук његовога јецања трже Дирковицу из окамењености. Она устаде са столице, висока, укочена, права, и коракнувши к њему без речи, јаока или суза, обави му руке око врата. Он јој опет узе обе руке и, љубећи их, говораше: Нека ми мамица да сав новац што је у ње... Ја ћу њиме поплаћати дугове... он ће ми бити спас... Дирковица спусти руке, обрте се и оде у своју ложницу. Милорд погледа за њом очима пуним суза али и наде. . По кратком времену она се врати, носећи у руци две или три банкноте од по сто рубаља и, немо, дрхтавом руком, пружи их сину. Тај је новац долазио од рада ове године рђаво обрађене баште, од остатка продатих ствари, од глади, најзад, коју је та мајка лрпела целе године, од зиме од које су се тресле њене старе кости, зд дроњака који су је одевали... Малорд запањено гледаше у пружену му сумицу, не узимајући е. — Шта је то? — запита. — Шта ми то дајете? — То је све! — шану Дирковица и, падајући на столицу, упусти новац из руке. — Како све! Шта све! — повика он. — Сдв новац, сине — одговори она. Он се ухвати оберучке за главу и подиже високо своју бујну косу. Рђ;в сте тренутак изабрали за шалу — осече се — мени срце и глава пуцају, а ви се шалите! — Драга мама — додаде блаже — мслим вас допустите да ја сам одем и потражим. — Иди, чедо, тражи ! — једва чујно рече мати. — А клучеве? Чудан осмех пређе преко њених усана, белих и грчевито стиснутих. — Није :акључано — одговори. Милорд огрча у мајчину ложницу и стаде отварати сандуке један са другт. Сви су били празни. Овде онде још, на дну мањих сандука, лежали су немарно бачени: дроњци од старога одела, поцепана обућа, неколико комада грубога рубља, али од