Delo

М И Л 0 Р д 57 Потом виде Дирковицу и обрамница јој с треском паде са рамена. Вода се просу по соби, а мало грбаво створење потрча ■својој добротворци раширених руку: — Исусе, Господе! —викаше — Госпођо драга! За спасење грешних људи... Шта вам је?.. Припаде јој к ногама, ухвати је за обе руке, метну их на своја уста, на чело, на груди, и груну у страшан плач. Тада и Милорд диже главу и, погледавши мајку, пренеражено ђипи с клупе. — Мамице! На његов глас бела, грчевито стиснута уста мрднуше и шануше: Просјак! Просјак! Кнез мој просјак ! Мало после рече опет: — Боже, смилуј се на њега! И опет се уста силно стискоше, а широко отворене очи гледаху стакласто, мртво, страшно... Кратко време потом, дозване од ЈБудвисе, стадоше долазити у собу сусетке, са уздасима и узвицима чуђења, а Милорд узевши шешир, блед и стиснутих усана, отрче у варош. Кад се убрзо врати с лекаром, сусетке и ЈЂудвиса већ су биле свукле Дирковицу и метнуле је у постељу. Старица је лежала непомична, склопљених очију. Тело јој је, под старинским избледелим карираним покривачем, оцртавало линије танке и укочене. Укоченост тела и жутило лица давали су јој изглед тужне, мртве воштане фигуре, а слаби се живот објављивао у њој једино изразом немога очајања на намрштеном челу и стиснутим уснама. Дисање јој је било кратко, понекад јекне, а жуте, сухе руке у рукавима грубе кошуље неки пут се покрећу тако, као да би покретом ужаса или опет преклињања хтеле да се подигну небу или сплету за молитву. Узалудна су била дуга и упорна питања лекарева. Она их сигурно није ни чула. Кад јој се син наже над њу и стаде јој говорити, на њеним се ус нама појави слаб осмех, који се одмах изгуби, а по соби се разлеже шапат, појачан пренеражењем: — Просјак! Просјак! Кнез мој просјак! А потом једва чујан уздах: — Боже, смилуј се на њега! После дугог испитивања, после многих узалудних, проба разних лекарија, лекар рече Милорду полугласно: — Ваша мајка умире од очајања...