Delo

58 Д Е Л О А по разним кутовима собе пуне света разиђе се шапат: — И од глади ! А и од глади! Лекар оде, али по разним крајевима собе, седећи на сандуцима, прије-сусетке и озбиљни мајстори, пријатељи или познаници још покојнога Матеуша Дирка, са уздисањем или љутитим гунђањем, жалосним, тихим или крупним гласовима стадоше причати разне ситнице из Дирковичиних потоњих дана: како скоро ништа није јела ни пила, у хладним собама седела а сваку пару лакомо узимала, штедела и чувала за сина... Ослабила, омршавила, снагу јадница изгубила, па сад од глади и изнурености умире — шапутало се унаоколо. Све је ово слушао, испрва запањено, потом очију суморно упртих у земљу млад, висок човек, склоњен у најтамнијем куту и леђима наслоњен на зид тако, као да се жели сакрити од погледа људи и од страшнога изгледа ове мајке која умире од. очајања и — глади... Пред вече су се суседи и сусетке поразилазили својим кућама, а у соби остале, осим болеснице, само три особе: Ренпски који је седео крај постеље и тужно гледао лице своје старе пријатељице, ЈЂудвиса, згрчена на земљи, полузаклоњена таблом од постеље, држећи главицу у шакама, и млади човек, који је једнако стајао у тамном углу собе, нем и непомичан. — Ренпски запали воштаницу и метну је на празан сандук, суседна соба остаде мрачна. Око поноћи, у сред гробне тишине, чу се у дворишту сребрн звук звонцета. То је значило да су самртници позвани од некога побожнога суседа, долазили последња утеха и последњи опроштај са земаљским светом. Мало после отворише се врата на трему, и из мрака суседне собе, према жутој светлости од воштанице, појави се тужан свештеник у белом стихару и црној, дугачкој мантији. Иза њега стаде млад црквењак, са црквеним утварима које су светлуцале у сенци, и са звонцетом које је још по мало одјекивало. ЈЂудвиса диже главу и писну: — Исусе милостиви! Свештеник са причешћем већ дошао мојој госпођи! На ту писку Дирковица отвори очи и, угледавши свештеника, наглим покретом пружи му руке. Па гласним шапатом рече: Оче мој, ничега се не сећам! Тако Бог моме детету био милостив, као што се ја не сећам ничега, ни шта сам згрешила,