Delo

0 МАКЕДОНСКИМ СРБИМА 77 губљење флексије, употреба постпозитивнога члана и образовање нових облика будућега времена. Макако билавеликапрактична вредност тих измена, које су створиле врло блиске друштвене везе, за одређивање првобитне сродничке везе словенских говора Балканскога Полуострва, оне не могу бити мерило. Тесу промене, како се може мислити, добивене с почетка са стране: њихово брзо распростирање налази се у вези с образовањем другога бугарскога царства и брзим асимилирањем од стране Бугара романских елемената који су се находили јужно од Дунава. Ја сам гледао да покажемда су у тај процес морфолошких измена били увучени и првисрпскиговори, који су сенаходили дуж бугарске границе".1 „Према томе, вели Белић, и за призренско-тимочки дијалекат мора се претпоставити, да су се на његовим границама у северној Македонији и западној Бугарској образовали мешовити, погранични српско-македонски и српско-бугарски говори из којих су се неки од тих почели брзо ширити заузимајући све већи простор. Отуда је дошло да се те црте, још са другим морфолошким цртама, употребљавају у призренско-тимочком говору без других знакова непосредне, материјалне мешавине. На тај се начин може објаснити, како су сви ти говори могли да сачувају: српски речник, српску фонетику, а у морфологији и синтакси, поред множине црта које их непосредно везују за српски језик, да изгубе неке своје необично важне црте и да их замене туђима“.'2 Разуме се, овакав одговор није пун. То признаје и сам академик Белић, који, на жалост, није довољно изучио македонске говоре. Ми смо уверени дубоко, да ће сваки савестан филолог (на жалост, њих као у сваком људском послу има и несавесних) који добро изучи македонске говоре, поћи много даље од академика Белића у доказивању да су македонски говори, говори српскога језика. Наше уверење основано је на нашем непосредном општењу са Србима у Македонији, нарочито на непосредном општењу са Србима из Битољскога Вилајета из све три политичке групе, бугарске, грчке и српске. Ми се нисмо ограничили само општењем већ смо и скупљали етнографски материјал које нашем уверењу 1 В. Н. 1ЦепкинЂ, Саввина Книга, СПБ. 1899 с. X—XI. Цитат по Белићу. 2 Тамо.