Delo

0 МАКЕДОНСКИМ СРБИМА 79 раније тврдили: г. Цвијић, да македонски Срби нису ни Срби ни Бугари већ „сродни и са Србима и Бугарима“ а г. Кондаков да су час „роднБ1е“ а час „родственнме" Бугарима. Што се тиче уваженога бугарскога научара, др. А. Иширкова, ја сам у срећнијем положају. Срећа ме послужила да у времену, кад сам се старао да личним уверењима нађем ослонац у научним подацима, све сам ове мисли проверио у пријатељском разговору лично с њиме. Ти разговори су ме и охрабрили да са овим критичким проматрањима изиђем на јавност. Служећи се аргументима који су изложени у овоме критичком прегледу, у дугом разговору с уваженим софијским професором, ја сам дошао до закључка да се они не могу поколебати без нових научних података. Наш дуги пријатељски спор завршио је овај симпатични научар са речима: „Народи не живе од прошлости већ од садашњости". Овде сам се сложио с уваженим г. Иширковим. Пропагандски успех Бугара од 1870 године међу македонским Србима управо је колосалан. Али ово је ствар практичне политике а не науке. Ја ћу на другом месту опширно говорити о практично-политичкој страни српско-бугарскога питања у Македонији, старајући се да га очистим од штетних политичких предрасуда, како бугарских тако и наших. Познавајући добро ову практично-политичку страну македонскога питања, ја би се могао њоме боље послужити него проф. Иширков за доказивање мога тврђења, али нисам хтео да мешам политику с науком. Држећи се у овоме критичком пре гледу научне аргументације, ја сам увек полазио од несумњивих истина за које није потребан ничији ауторитет, па ни географски ауторитети академика Цвијића и проф. Иширкова, нити пак археолошки ауторитет академика Кондакова. Да ово објасним са два примера из процеса образовања мога уверења, који могу бити од користи и стручним етнографима и стручним историчарима, ма да ја нисам ни једно ни друго. Прво село које сам посетио у Македонији било је Буково, крај Битоља, које је било и остало уз Грке. Нашао сам у овоме селу све оно што ми је изгледало као најкарактеристичније српско у мојим васојевићким селима. Од овога практичнога корака, који је био сасвим случајан први пут, ја сам, опет случајно, прешао у област историје. Не као историчар већ као правник, по образовању, читао сам у Битољу, у централној Македонији, Законик цара Душана.