Delo

КЊИЖЕВНО-НАУЧНИ ПРРГЛЕД 201 бугарску експанзију и треба да осујећава њене планове анексије Маћедоније. Румуни, ако хоће да греде политици повољној румунској раси, треба такође да престану да за Бугаре раде борећи се до истраге против Грка. Дакле, фило-српска и фило-јелинска политика и анти-бугарска политика, то је савет који Г. Барбулеско даје Румунима, после једне дубоке студије овог питања. II. У прилог својих тврђења, Г. Барбулеско подсећа на везе које су одавно постојале између Румуна и Срба. Писац предузима једну врло детаљну и врло подробну студију ових старих односа. Он доказује на основу излагања базираног на врло солидној и потпуној ерудицији, да су то Срби а не Бугари, као што то усвајају сви слависти (Милетић, Богдан, Јиречек), који су одржали велики историјски утицај на неколико елемената румунског живота. Тако, писац налази да су се многобројне женидбе одржале између Срба и Румуна од XIV века, како у кнежевским тако и у бојарским фамилијама. Налазе се такође црквени великодостојници, који организују цркву код Румуна и оснивају манастире; штампари који растурају књиге у њиховој земљи; дипломате којк третирају политичке послове. Ова инвазија Србизма код Румуна доводи једну реакцију, која се нарочито манифестује у сатирама и анегдотама, где се чине пошалице на рачун српског народа. Словенски језик светих текстова писаних и штампаних у Румунским Кнежевинама је старо-словенски језик, један мртви словенски језик, али који је мање више колорисан код сваког словенског народа, према своме сопственом идијому. Но, језик словенских текстова код Румуна носи обележје српскога а не бугарског. Г. Барбулеско се одаје једној врло дубокој филолошкој студији словенског језика употребљаваног од Румуна. Између осталих аргумената, које он означава, подсетимо само да словенски документи код Румуна не садрже више сувише позитивни члан (намештен на крају речи: soldatul = војник; canele = пас) особеност својствена бугарском и румунском. Присталице бугарског утицаја код Румуна признају да скоро сви текстови који помињу Словене говоре о Србима а не о Бугарима; но они подржавају да под именом Срби они означаваху Бугаре. Ова је замена непојмљива, кад је доказано да су Румуни познавали такође егзистенцију Бугара о којима у неколико махова говоре, али оно што је каракгеристично то је да, ма да познавајући их, они више говоре о Србима него о Бугарима.