Delo

КЊИЖЕВНО-НАУЧНИ ПРЕГЛЕД 203 ма да само од 32, т. ј. 28 страна, требао је привући пажњу наших заинтересованих кругова. Та наша заинтересованост је још оправданија у моменту све јаче солидарности, здруживања и узајамности у целом свету, а нарочито када је већ тако рећи остварена балканска конфедерација. Па шта је овде изнео и о чему јавност обавестио брат Румун у овом „делцету11? У место да је поставио бар ма какву тезу, заступајући, са каквом било аргументацијом потребу нашег зближења, потребу индиферентне одвојености или бар чисто противничко становиште, ова брошура вели ваздан које шта и на крај крајева — ништа. Пошто је напоменуо да је већ написао једну ствар о Румунима и Бугарима, а како је у припреми „Истина о Балканској Конфедерацији" писац прелази на ствар. У све компликованијем Источном Питању, Румуни морају узети свој удео, заузети једно држање, које изискују њихови интереси. Румуни су једно „етничко острво које запљускује и прети да прогута океан великог словенског океана" (cip. 9). Ривалство од словенских раса које окружују Румунију, приморава је да пактира било са Аустро-Угарском било са Турском; она се само овако може одржати и наставити своју вековну цивилизаторску мисију(?). Писац вели да је ипак крвна, историјска и етничка једноличност Румуна са Србима најтешња од свију других околних народности. Пошто је навео неколико разлога и покушаја зближења између Румуније и Србије, он указује на велику потребу Србије да има савезника. Румунија би требала врло радо да приступи овом савезу, али тај савез не сме за њу бити ни платонски бескористан, већ само под тим условом да Србија да потпуну националну аутономију и политичку слободу оним 500.000 Румуна који живе на њеној територији. Нека се Србија не прави глувом и слепом да је четвртина њене популације румунска... Национална свест српских Румуна је стално угњетавана, ма да, истива, они не разумеју добро језик својих саплеменика из Краљевине Румуније (стр. 19). Румунска раса је престављена у Србији не само сеоском популацијом, него ми „знамо да међу ђенералима, банкарима, лекарима, министрима и професорима српског универзитета има их много, који код своје куће говоресамо румунски“ (стр.21). Остајући чврсто при овој својој округлој цифри од 500.000 српских Румуна, писац нас упознаје са овим открићем да је не само смедеревски округ чисто румунски, него да су чак и Брчка, Зворник, Доња Тузла и Бјелина тако исто румунски; не знамо да ли писап зна где су та места кад говори специфично о Србији.