Delo

Б Е Л Е Ш К Е КЊИЖЕВНОСТ. XXI коло Српске Књижевне Задруге изишло је из штампе и веН је готово растурено међу претплатнике. У колу су ове књиге: „Мање пјесме" Г1. П. Његоша у редакцији Dr. М. Решетара; „Сањало“ роман од Мил. П. Шапчанина; „Нове“ роман од Јелене Ј. Димитријевић; „Антологија Хрватске приповетке“ у редакцији Dr. Бранка Дрекслера; „Робовање и величина војничког позива“ од А. де Вињиа, у преводу Д. Л. Ђокића; „Демостенове беседе" у преводу Dr. Ј. Туромана; „Есеји“ од Меколеја, у преводу Б. Кнежевића и Владимира Савнћа. По садржини ово коло има у прози три оригинала (рачунајући хрватску антологију као оригинал) и три превода. Од поетских написа иримљене су Његошеве мање песме По предмету ближем две књиге су романи, две приповетке, једна садржи песме, једна критичке огледе, једна политичке беседе. Пет су књига чпсто забавне садржине, остале две могу се сматрати донекле као поучна дела. О Шапчаниновом роману „Сањало“ нема шта много да се каже. Г. Скерлић је у предговору, говорећи о животу и раду Шапчанинову, дао јасну и ако сувише строгу оцену овог романа, који се пријатно чита све до пред крај, кад се осети разочарење. У сваком случају овде је избор био добар. „Нове“ је симпатично написан женски роман, са пуно енглеско-француских фраза, у коме се оцртава живот Туркиња на врло занимљив начин. Са поразима турским у садањем рату изгубиле су и „нове Туркиње“ сваки значај. Оне ће морати постати „старе“ што је штета за труд г-ђе Димитријевићке. Она је сувише идеалистички оценила нови младотурски покрет. Г. Дрекслер је можда успео да нам У својој Антологији изложи приповетке, у којима се најбоље оличавају особине и карактеристике појединих приповедача, али није успео да нам да антологију добрих приповедака. Но то није његова кривица, јер се и он сам извињује у предговору, да изабране приповетке нису најбоље ствари хрватских приповедача. Ми бисмо волели да смо добили најбоље хрватске ствари, јер после Козарчевих „Мртвих Капитала“ и Новакова „Тита Дорчића" који су тако лепо примљени, што у осталом и заслуЖУЈУ. Антологија приповедака се потпуно губи Вињиеве приповетке нису биле за Књижевну Задругу. Оне су у најбољем случају могле ући у Забавник. Што се тиче Меколејевих есеја о Милтону и Бекону, као и Демостенових беседа, ту је ствар схватања, да ли је баш то требало дати члановима Књижевне Задруге. Нама изгледа, да је овај избор учињен не као резултат неког плана, већ више случајно, услед понуде преводилаца. Ми смо у главном задовољни овим колом, али смо уверени да је оно могло