Delo

442 Д Е Л О мисли, да је предложена редакција на своме месту због тога шго се сад не може констатовати тачна потреба за ситним новцем и онда треба влади оставити више слободе у кретању, дотле је посланик Dr. Вељковић изјавио: „По моме уверењу, нашем оптицају биће потребно свих десет милиона. И једино због тога, што сам уверења да ће свих десет милиона бити потребни, ја гласам за овај предлог овако формулисан". Тешко је са сигурношћу унапред тврдити, да he нам свих 10 милиона сребрног новца бити потребни. На новчану потребу утичу тако многобројни елементи, да их је тешко све унапред утврдити и тачно оценити њихов домашај. Ми смо у Србији до пред рат имали 15.6 милиона сребрног новца или 5.20 динара на 1 становкика. У спроводном писму Господина Министра истиче се неповерење становништва новоослобођених крајева према нашим новчаницама, као и тезаурисање сребрног новца. Из овога би излазило, да би нам за новоослобођене крајеве требало сразмерно више ситног новца, него у старим границама. На супрот овоме може се истаћи, да ће поверење у новчанице порасти, чим се однос између сребрне подлоге и сребрних новчаница поправи и да ће се увођењем правног поретка тезаурисање смањити. Но, што је важније, потребу за новчаним средствима новоослобођених крајева одређује и ступањ. економског развитка тих крајева. Ако новчана привреда тамо још није продрла у оној мери као у данашњој Србији, онда ће и потреба за новцем бити мања. Где се врши трампа, размена добара без суделовања новца, ту је новац излишан. Зато ми мислимо да се најмање греши, ако се права потреба новчаних средстава за нове крајеве оцени према потреби у старим границама Србије. Узмемо ли, да ће број нових поданика изнети око 1.5 милион, онда ће нам требати око 8 милиона новог сребрног новца. Како број становника у ослобођеним крајевима још није могуће одредити, а такође се не могу унапред тачно утврдити сви елементи, који ће утицати на новчану потребу, то је сасвим умесно, што су у чл. 2. закона остављене одрешене руке Министру Финансија, да искује нових 5,000.000 динара, кад се и у колико се потреба укаже. Посланик М. Ж. .Јовановић — и сам одобравајући условност ове одредбе — вели само, да влада при томе има да пази: „како се не би пустило у саобраћај више него онолико, колико је латинском новчаном конвенцијом допуштено, и колико се показало довољно у државама, које су ту конвенцију примиле", По конвенцији од 1865 године државе Латинске Уније имале су