Delo

„господин" БОЖО 19 А ту Перун, у љутини, не мога ништа друго до што стиште тнаку па се грухну у прси а подвикну као да арслан рикну: — А нека ве, бјелосвјецки скитачи и никоговићи, нека! Доћ’ ће плата на мала врата. Ово је Мартиновић и капетан од Мисира, ово, ово, па га ви цркли, пукли, ово... (и ту се стаде поново или у прси себе бупати или сина по плећима лупати, да је одјекивало као да ко у бадањ удара). А Мартиновић се, викаше, под оружјем на свијет рађе, у свилу и кадифу повија и •онадар кад је на слами, за госпоство расте и кад овце пасе, а у главарству вијек вјекује и кад другоме на надницу аргатује... Није га мени ни стало за ваше чколе и службе, — јер Мартиновић и у мајчину трбуву више зна но сви свијецки учевњаци и „неврзитети“ уједно"; а Мартиновић је, сваки брез разлике, и бољи чојак и виши господин, и кад за воловима хајка, но сви је’ропински концули и дипломани и министри од свија седам потенацах кад се на Берлински конгрес окупе... Остале му се ријечи нијесу могле разумјети од граје, смијеха, халакања, звиждања, подругљивог попијевања, довикивања и добацивања окупљене као на џамолу ђеце, жена и људи који се из цркве враћаху. И пуномоћни заступник великог руског цара на малом Цетињу никад за свога живота није с толиком поворком и бјеснијим усклицима допраћен до своје резиденце с коликом су фиском и тевабијом ова два бијесна потомка бијесног Мартина доиграли, тога дана, својој убогој поземљушици под Бедемом. (Наставиће се) Невесињски. 2