Delo

КЊИЖЕВНО-НАУЧНИ ПРЕГЛЕД 239 •задатак писац ове књиге, која је с обзиром на вредноћу и способности пишчеве могла бити много боља. Књига г. Косића је нарочите врсте. У њој има сваковрсних разлагања и опажања. Говори се о разлици између Севера и Југа, о Немцима на путу, код куће, у породици, о јавном животу њихову, о Берлину, како изгледа ноћу, о цару, кога стално назива, не знам зашто, Kaiser-ом, и поданику, о бирократији и милитаризму, о читаоцима и књигама, о двема вероисповестима, о школи и науци, о економској и социалној структури, о Рајхстагу и партијама, о социалној демократији, о спољној политици, о Данцима у Немачкој, о Пољацима, о колонијама и т. д. Излагање није ни мало систематисано, већ је растурено и проткано примедбама које често пута немају никакве вредности, чак ни стилистичке. Материјала има доста и местимице се види, како је писац умео да види оно што треба видети код једног народа, али се тај утисак потпуно губи пред необјективношћу, која избија из многих одељака књиге. Г. Косић каже да није био руковођен неком нарочитом тенденцијом, а међутим, утисак, који оставља његова књига на људе, који и сами познају Немачку, јесте баш на против такав, да је то један тенденциозни напис. Г. Косић је неке ствари, да би му слика била што интересантнија, просто напамет писао, као што је случај са одељком „Берлин у ноћи“, који је прави памфлет. Из тог се одељка види, да г. Косић није ни био у Берлину, пошто он не прави разлику између Tiergarten-a и Zoologischer Garten-a, сматрајући да је то један исти парк, док сваки посетилац Берлина зна, да су то два разна парка, две разне установе. Ко је био у Берлину и вечером шетао кроз Тиргартен, тај ће бесумње поцрвенити, што се у једној књизи, која треба да има озбиљан карактер, онако неистинито преставља то мирно шеталиште као место, где „по мрачним странпутицама и густој шикари пролетерско дете ужива што је Бог дао, а Kaiser није забранио". Г. Косић је сигурно нашао у каквој књизи познату шалу, како професор универзитета из провинције долази у Берлин, с пуно страхопоштовања скида капу пред жандармом и моли за објашњење неко — па је и то унео као карактеристику прилика у Немачкој! И то каже г. Косић, који се и сад налази у Минхену на универзитету, да се учи код тих људи које он тако преставља. Нека се г. Косић не љути за оваку, нема сумње доста оштру оцену његове књиге. Он је погрешио, што је ту књигу писао,