Delo

В И 3 И Ј А .. ,they had climbed so high, that Nature herself seemed no longcr to keep them сотрапу. (Hawthorne). ... .Прерушен, упутих ce преко звезда. C времена на време видех по неко сунце како се, охсЈло као паун, размеће својим бојама. Али животи, које озараваше, заузети беху израчунавањима дубоким и само ја, незнани странац, што приметих раскош светлих нијанса. Па се милосрђе кроз неку невидљиву пукотину нечујно увлачило у кристални гранит срца, као што се свилен конац провуче кроз мајушно ухо иглено. Али умираше тихо... Нисам желео ни насмејана сунца обучена у хаљине што се преливају као крила лептира. Животи које они осветљаваху, беху слепи. Све чежње и заљубљена ласкања очима пролажаху неразумљени, негледани. Без суза иђах кроз пламене трагедије исписане небом. Некад жалих, несвесно, свако не-ја. Сад знам да је бол само ш:о је ја. Иђах. Стрепилац вечити од речи, жељан бескрајног постојања у тишини, био сам сам, незнан. Али једном дођох до неке друге васељене. Чинило ми се да је у њој тама што је за нас светлост, мрак је био разне јачине, предмети су се видели сви црни, мрак је тамо био материјалан. t