Delo

260 Д Е Л О му неки сувоњав коњички официр убедљиво прича о значају ко^ њице при извиђању и њеном поражавајућем дејству у бок непријатеља који одступа. Мандић је са задовољством гледао све ово што се око њега дешава, кад му изненада привукоше пажњу неки младићи за столом лево од њега, које он дотле од превелике радости није ни опазио. Ту се пило криглама и ћаскало раскалашно о свему. Прву реч водио је Александар Небригић, Мандићев друг из ђачке чете, црномањаст, пун младић, заокругљена стомака и веселе нарави. Пушио је „флор де дијац“ и немарно млатарао својим дугим, финим рукама које су дужином прстију потсећале по мало на солидне рогуље. Познао га је одмах по лицу, по гласу, по свему. Били су у ђачкој чети два месеца заједно. После су пронашли да му не прија тајин — или је имао катар у стомаку — те га једног јутра изведоше пред супер-ревизију а увече је навратио у жакету, са штапом и у полуцилиндеру. — До њега, с једним коленом на ивици стола и рукама преко колена, забацио се сувоњав младић, познат београдски авантуриста и добричина, добро избријан испод носа и по образима и пажљиво слушао шта му Небригић говори, колутајући својим уморним очима, око којих се набираху ситне боре кроз пудер који му је мало пре берберин из суседства набацао на лице. Звао се Тодор Павловић. Према Павловићу љушкао се на својој столици румен, весео момчић, студент Јојкић, с великим залисцима и очима које су имале нечега театралног у себи. Он је задовољно ћаскао и бацао изванредно лепе, беле колутове дима са својих танких усана чак преко Небригића. Још даље, у полукругу око стола, седело је неколико младића лепо одевених, веселих и задовољних на први поглед, с цигарама у зубима и лепо дотераним фризурама. Све су то била београдска деца, стари знанци људима који мало боље познају Београд од Адама Мандића, али он их није лично све познавао. До душе он се сећао свих ових лица, која је вероватно сусретао негде по Београду; можда код „сата“ или „Шика“, на Калимегдану или у Топчидеру, али сем Небригића није изближе знао ниједног. Зато му је и било неугодно да се јави своме другу из ђачке чете. Водио се жив разговор. Павловић је по други пут тврдио да је његова суседа Агнеса много дража од како је њен муж Јова отишао на границу, њ