Delo

АЛА ГУРАМО 261 ■упорно је доказивао да је жена двојином лепша кад јој туга осенчи трепавице. Небригић се задовољно смејао. — На против, ја волим само веселу жену — додао је он. Жена треба увек да је весела; она је створена да нас занима, да брбља, брбља, брбља, да се најпосле уплатка и... — Којешта!... Кажем ти, говориш којешта, напомену убедљиво Павловић. — Брбљати уме свака торокуша и у томе не видим ничега лепог. Али ако у око жене, која те силно љуби, једнога дана кане кап туге... — Она се расплаче, направи смешну сцену... — Ето га сад! — ...И тиме да јасан доказ паметном човеку да је она у 'Свом ватреном срцу оставила два три удобна месташца за лица ■о којима витез њезина срца није ни сањао — Тако је! — упаде Јојкић и једним вештим покретом уста брзо као муња залепи Небригићу на чело један фини колут дуванског дима. Сви се насмејаше, а Јојкић, као да није било ништа, настави: — И ја сам ти, брате, такав. Не волим женске сузе никако. Чим видим у жене влажне очи, она је одмах за мене једна обична сукња. — А кад си по други пут пао на матури, Милена није плакала? — упита заједљиво Павловић. — Е, не знамо ми... — Боже сачувај! то су приче. Певали смо тога дана заједно за клавиром код Поповићевих на журу. Шта више, смејали смо се цело вече, као мало кад. Те ствари ми не дискутујемо. Баш летос, на Видов-дан сиђем у Савамалу до школе да је сачекам. Нисам чекао ни десет минута а ученице се почеше пуштати. Ето ти и ње, смеје се. „Добар дан, господине"! викну она весело кад ме спази. — „Заглавила сам из латинског", — и баци раскупусаног Овидија преко степеница у траву. „Честитам — рекох ја — а сад можемо у шетњу". „Наравно“, одговори она и стеже ми руку. И после тога цело смо лето заједно, као што знаш, и никад да ми спомене латински, а још мање да је видим растужену. — Оставига, молим те, — рећи ће Небригић — не вреди о томе ни говорити. — Па, окренувши се Павловићу, настави: Ти си, друже, рђав ловац. Твоја плачљива симпатија расплакала те. У место да си је на јуриш освојио, ти се сад клизаш по