Delo

АЛА ГУРАМО 263 и заштита артиљеоији, која је с тешком муком само кроз кланац могла проћи. Упослене су биле две дивизије, дринска и моравска. После омањих борби двадесет другог, Турци су двадесет трећег октобра добили страшну ватру у бок и силним нападом с фронта и бока одбачени су чак иза Прилепа. Одмах по том огромна маса света изишла је далеко испред вароши у сусрет својим ослободиоцима и поздравила их бурним клицањем. Дирљив је био моменат кад су се наши храбри војници стали грлити са овом пет векова угњетаваном браћом нашом... — Читајте мало гласније — рећиће један од оних непознатих младића. — То је дивно, то је прекрасно. — О, молим, молим... Победна песма... „Дошли су часи крвавога врења, „Крв Обилића струји нам кроз било, Доста се само певало и снило Дошла су нова снажна поколења. Ево са лица скинули смо маске...“ — Остави то, шта нам сад читаш песме! — упаде љутито Небригић. — Е, а зашто ? И то спада у ратну кронику. И, после, заслужује све да се прочита у ове дане истинског одушевљења. Најзад и није за вас — рече Јојкић, — направи чудан гест раменом и ућута. — А ево ово овде, ово читај — показа Павловић на закључак листа. Јојкић се намршти, повуче озбиљно из кригле и настави још вишим тоном, пуштајући глас по мало кроз нос: Последње вести. „Из овдашњих виших кругова, који су добро верзирани о приликама на бојишту, дознали смо да су се разбијени делови турске војске задржали на Бакарном Гумну иза Прилепа и ојачани свежом снагом из Битоља дали очајиички отпор нашој војсци. Но и опет je Српски Бог стао за врат турској аждаји и одрубио још једну главу... Пораз Турака на Бакарном Гумну. 25. октобра, Скопље. При закључку листа добили смо следећи телеграм од нашег сталног ратног дописника: