Delo

264 Д Е Л О „Јуче из јутра судариле су се наше трупе са Турцима на Бакарном Гумну. Шести пешадијски пук примио је борбу и славно продрб на положаје у необузданом налету. Турци су тако пострадали да нису смели ни сачекати наше хероје који су певајући јуришали, већ су побегли у дивљем трку оставивши за собом муницију, топове, мртве и рањене. — Ала гурамс!... — кликну одушевљено Небригић у сред мртве тишине, и тресну криглом о сто. — Келнер, донеси још по једну — за коју годину освојићемо цео свет! Мандићу, који је све ово раздраган слушао, помрачи свест од неког силног ударца и он пружи руке да не би пао. Учинило му се да га је Небригићева кригла погодила по сред главе и ако је лепо видео да је он само куцнуо о сто. ❖ * У исто време једна тешка рука паде му на колено. Он отвори очи. — Госпон потпоручниче, јесте ли ви дежурни у батаљону? — упита војник који се до пола завукао под оборену настрешницу пред шатором и трудио се да заузме прописни став. Мандић погледа око себе. Ноћ, киша, разбацани шатори и студен ветар опоменуше га да је на бојишту пред својим шатором и он се трже. — Шта тражиш? — Јесте ли ви дежурни у батаљону? — Јесам. — Зове вас командант батаљона одмах. — Добро — рече он зловољно и седе. Затим полако спусти руке низ колена и погурен загледа се невесело у ноћ. Сад му је било све јасно. Сан. А његов пук се још налазио на разбојишту Бакарног Гумна, где бивакује већ шест дана. Јурио је целог прошлог дана док је набавио дрва и сламу и касно у ноћ спустио се пред свој шатор крај ватре па ту и заспао. Ноге су му биле мокре до колена од кише, која је падала целу ноћ, и он поче дрхтати, а пред очима му се развлачио сан као дроњци скупоцене слике коју је какав зликовац рашчупао у комаде. Београд, раскошан и осветљен, који му је до мало пре трептао пред очима, чинио му се као нешто непостижно а грло му је горело од горчине. Тада се сети војника што га је звао. Сигурно каква хитна