Delo

ПОД БЕДРИКОМ Како је заносна она планина горе, пространа и мрачна, са прастарим дрвећем што стреми у облак! Дивља и пуста... шуми, јечи и пролама се. Потоци скачу низ стрмени њене и са хуком пробијају се доле, подножју, да тихо склизе кроз узане луке са густом сочном травом... И као да јој спаде некакав вео с лица те другим очима погледа и ту планину, и село, и људе! Заволе те ниске куће од брвана, под плочом и почађалом кровином, разасуте по купастим брежуљцима у родном дрвећу. Омилеше јој сиротни становници тог брдовитог села, опаљена лица, раздрљених груди и жуљавих дланова, у руху од дебелог платна и грубих тканина; планинци, што се надвикују с ветром и олујом и ломе о ове кршеве и гудуре. Зашто их тако воли данас и радосно погледа по њима, кад то дотле није било? И откуд да тек сад разбира шта се око ње дешава, а, колико јуче, није мислила ии о чему до о послу који јој дају? Сад зна све! Зна где је оно вечери била игра и седељка, ко је до које седео, шта су певали и како су се шалили, ко се с којом замиловао, која ће се водити и где ће јесенас бити свадба. Свадба! Ха... Како јој подилазе мравци уз снагу кад чује ту реч! На пуцањ пушака и свирку гајдашеву, оставља она посао, трчи и извирује се испод стрехе и иза дрвећа. Гледа какав је младожења, је ли чему млада, шта је која јенђа обукла и како се пијани сватови, чупави и масни, клате у седлима и певају: „Благо мени и теби, ђевојко". Гледала их је и пре, и колико лане, бленула у чауша у сукњи, у гајдаша са пешкиром на рожњаку, у младу са алевим велом на очима и шиковима низ леђа, и младожењу са цветом за капом. Гледала их слободно, на сокаку, и са раскораченим ногама и затуреним рукама на леђа, бленула у њих, глупо се смејући и не склањајући.