Delo

268 Д Е Л О Неугледна и напуштена, нити је имала свога друштва, нити је што вукло да га тражи. И кад је међу чобанима, где се разигра срце у свакога детета. она је у прикрајку, блене шта други раде, глупаво се кељи, и, рекао би, за њу не пријања ни песма ни пошалица. Отуда нико није помишљао да тако утучено и запуштено девојче може одрасти и кадгод личити на девојку. О томе није помишљала ни она. * Па јој је чудо за оно што се деси ту пре, о Међудневици. Белила је платно на реци. У краткој сукњи, заврнутих рукава до рамена, повезане главе, грушкала је платно на глаткој широкој плочи на перилу. Дак топао, сунчани зраци пробијали су се кроз дрвеће око реке и падали на ливадак око ње, а пракљача је одјекивала долином. Бистра вода отицаше тихо из дубоког вира, који су засењавале спуштене врбове гране. Ситне зеленотрбе рибице излазиле су на плићину у отоку, играле се и превртале према сунчеву зраку... Он, као да се прикрадао. Шушну шашевина у њиви, с оне стране реке, и из високог кукуруза појави се на обалу. Набио шајкачу на очи и пригрнуо фермен. По белој ланеној кошуљи ухватила му се кукурузова свила, а о дизлукама припило се лишће искидане вреже. Стаде, раскорачи се, па помоли двојенице иза тканица и принесе их устима. — Шта радиш ти ту, о Борика? — чу му се звонак и крупан глас. Она се усправи и задрхта лако. — Ето... ништа. Да ти пођем руци! — рече, и пружи руку мало од себе. — Није ништа, него бјелиш платно. Она спусти рукаве и склони кошуљу на прсима. Тек... забављам се. Речеујна: сиђи-де доље у ријеку те то провуци кроз воду. — Што се стидиш ? — спусти он глас и зену. Она се зарумене и погледа низа-се. Предњи крај кошуље, мокар, прилепио јој се уз црвен и једар лист на белој нози, те се маши да га намести. Међер ти си израсла велика ђевојка! Постове ти твоје, како грушкаш то платно, ’оћеш да проломиш ту плочу. Хоћеш, ■ба! Па кад измахнеш пракљачом, чује се на пушкомет.