Delo

270 д е л о што виси више ње на грани. Извукле јој се обрве, вране као гаревина, набубрела уста, црвена као јагода, и напрегла снага. Није се подевојчила, још носи кратку, подсечену, ујнину сукњу и стар јелек са једном копчом, те јој се отпустила недра, али лепо очешљана у витице, склопила их око главе и закитила као девојка удавача... Препреда жицу и пева. Не зна ни она шта пева, помало од свачега што је где-где слушала, и, као преплашена тица, звера. Игра јој вретено, испада клупче, сагиње се, подиже, врти и обзире. Поред лучице је пут, а горе, више Орашја — једне сеоске просторије са крупним орасима — настаје село. Мало више је и његова кућа, и овуда му је пут. Може проћи овуда, може јој штогод рећи... ко зна шта ће му одговорити... и може то ко чути и видети. И текну је кроз срце. Теоци полако биркају траву. Једно, најмање, подиже главу и протрка по луци, дође до врзине и, на помол кући, рикну. У том чу се и меденица са његовог „вилаша“. Њој заигра срце као у зечета, и жмарци јој пођоше од лактова уз мишице, те обујмише снагу. Извири се и смотри где се озго, кроз крупно дрвеће, беласа кошуља и види мушки ход. Чу му се и глас: „Ој ти момче ђаволе, За синопне јадове, Кад ја пођо’ на воде, Што ти пође по мене...“ Она се стресе и брже заклони очи за дрво. — А, ту ли си ти! Ене, ене, како се понијела... па има и цвијет у коси. Откад се то китиш толико ? — рече он, па кад би поред луке звизну и заустави волове. — Што их заустављаш? — одговори она кријући се иза дрвета. Учини јој се да се сад пролепшао још више, крупан, отресит, црнпураст; зачешљао золуфе, затурио шајкачу на потиљак, а преко чисте памучне кошуље утегао се у широке шарене тканице. У руци му свирала. — Видим ја да се ти склањаш од мене и кријеш, али, ако he. . Што се кријеш? ’Оћеш ли ми дати коју јабуку? Она се осмену: — Што да ти их дајем... имаш ти јабука. — Не смијеш од оне зликуше? Тешко теби од ње! — Зар од моје ујне?