Delo

ПОД БЕДРИКОМ 271 — Jec’, баш је твоја. Добро си остала жива од ње... и толика одрасла. — Откуд ти то знаш? — Водим ја бригу о теби... Рече, па подиже ногу на врзину и ослони се лактом на проштац. — Шћео сам да ти кажем одамно... Борика, па, дан по дан... Славе ми! — Шта ћеш да ми кажеш ? — Много што-шта шћео сам, Борика... И да оно није никаква жена, та твоја ујна. Сви је зову „Луда Стаменија". Лако је тући једно сироче и држати га у запту, него нека она туче кога другог, ако смије. Сенуше му очи и јурну крв у лице: — Она је кукавица жена, и, Бог и душа, Борика, ако те још једном удари, ја ћу њу за јабучицу! Она обори главу: — Ћути, Сретене, злокобниче! — ’Оћу, Бога ми! Криј ти још, ја ћу дознати све. Рече и прекорачи ограду, те под јабуку. Она се трже и узвера: — Куд ћеш ’вамо? Бог с тобом! Иди, Сретене, молим те! Он застаде, загледа јој се у очи и глас му уздрхта: — Борика, среће ти, зар ти не знаш да ћу сјутра у солдате! Затим поскочи у трупац и маши се гране. Откиде једну бедрику, грчевито је стеже зубима, загризну и убаци јој у недра. Па брзо прескочи на пут и изгуби се. Њој се окрену раван. Испаде јој клупче и забоде вретено за јелек. Поведе се, обухвати дебло и ослони главу на њега. Гледа у недра, у јабуку и два мушка зуба на њој, отвори јој се срце и лијнуше сузе низ глатку кору од дрвета. А доле, кроз густо шибље, јеца меденица, и губи се и издише глас: „За синоћне јадове, Кад ја пођо’ на воде, Што тн пође по мене... Тадија П. Костић.