Delo

276 Д Е Л О И више усљед страха од казне но ради жеље за избор, никшићско се грађанство окупи у одређени дан на одређено мјесто. У парку, пред болницом, у хладу под липама, постављен сто. Около њега засјели: цетињски изасланик с раширеним правилником и општинским протоколима, предсједник и чланови Окружног Суда, дотадашњи управитељ и предсједник општине,. управитељев секретар и општински писари, и, на самом рогљу од стола, уредник „Оногошта". Остали се варошани разасули по групама испод дрвећа по парку. Кандидата су три: досадашњи неплаћени поедсједник досадашње безначајне општине, Обрен Хабо, усташ из Херцеговине, и усташки кандидат; господин Ђуза Мишковац, бивши командир, катуњанин и кандидат црногорских досељеника; и газда Лако Гавровић, трговац родом из Турске, кандидат никшићских трговчића и безбојне петстокупљевине. Господик изасланик Господина Божа се диже. Џандари позваше грађане, да се окупе око стола. За два минута, све се ту начета једно на друго, као фишеци у кулети. Цетињски им изасланик објасни реформаторске побуде и добре намјере Господина Божа, предочи им сву корист од ове реформе, и свој званични говор заврши са не мање званичним ускликом: живио Господар !... — Живио !... Живио!... прихватише грађани једногрлице, машући рукама, капама, струкама и чибуцима изнад себе, да би. издалека, промислио, да хоће неког да под гомилу затрпају. Кад се галама поугиша, господин изасланик даде знак општинском и управином писару, те они, на измјену, прочиташе правилник, кога Никшићани саслушаше стојећи и гологлави. Кад и то би готово, цетињски изасланик узе списак грађана, и поче прозивати: — Драшко Миловић... — Ево ме... одазва се један изнемогао и храпав глас из гомиле, и, мало по не би, па се прогура и ступи пред засједање један невелик, мршав, гриваст и полу-ћорав старац, с чибуком у руци и талаганом на плећима, а кубуром и јатаганом бјелосапцем за силавом. По том се, на први поглед виђело, да јеЦрногорац. — За кога гласаш?... запита га цетињски изасланик. Старац скиде капицу, испод које му се засија ћелаво тјемекао бијела тикветина, и заурла што га дерла доноси: