Delo

ГОСПОДИН“ БОЖО 277 — Ово мене питаш, је ли?... — Да. да, тебе, стричане... рече министарски изасланик, погледа на околосједеће и, ма да није хтио, не мога се уздржати а да се не осмјехне. — Е, баш ти фала, господине, које си ти почео прво с мене, јер занаго је кућа Миловића вазда била међу прве, а ја га ниједном ни катунском ни ни’шицком сину не чиним за душу ни очину ни мајчину, који може рећ’, е је ђе прах гори пред очи јуначки био и близу мене а то ли да ме је претека’... надовезе чича, сав блажен и поносит, и од зора се испрси па се бупну шаком у прси, да из њих одјекну празнином као из шупље букве. — Не дајте, уби се чо’јек!... подвикну Максим Радошев из једног краја, а Стојан Цревљар му не даде ни издушити но дохрани: — А да јеси, ђеде Драшко, ђе дијеле мејдан скроб и качамак и Були на кланцу руњатовцу био јунак мимо браћу. И, кад би такије’ имали пуну ову никшић’ку долину, ја сам више но сигуран, да би се мој ђогат, прије ово доба године, на сред средане Косова покркалио. Све прште у смијех, и халак и комешање обузе гомилу, да су и чиновници и џандари били на сто јада док су повратили ред и утишали свјетину. — Добро, чоче!... зађе најзад изасланик Господина Божа, обраћајући се ђеду Драшку: — Мило ми је е си такви, а то је нама познато и од приђе. Но одговори што те питамо: кога гласаш за пресједника ?... — Ово ја, је ли?... учини поново старац, зијевајући. — Ти, ти, црка’ му га!... заграјаше калцакани из гомиле; и све прште у понован, грохотан и бесцеремонијалан смијех. — Е, кад ме питате, е ћу ви рећ’... настави старац Драшко, вртећи капу у рукама и зађенувши чибук за врат. — Ја ћу за пријесједника над Нњшићем — господина Ђузу. И од куће му је а и од пушке му је, да сједне и заступи на капетанско седло Мушовића. А ја сам воли’ да ме чојак и јунак и хоџаковић, ка’ он, и ошамари па и избије, но да ме нечесова никоговина и немрчипушка целива и на најљевши зијафет позове. — Аха, чоче! Аха, главосјековићи!... заграјаше Херцеговци и варошка петстокупљевина од трговаца. А она неколика никшићска калцакана, што се бијаху размиљели по гомили ради што вишег џумбуса, покликнуше сваки са своје стране: