Delo

господин" БОЖО 283 Јест, али се и калцакани домислише, па кад их не могоше с леђа принудити да се копрцају, заобиђоше их, проскочише мимо њих, и дочекаше их сприједа и с бокова. А Душан Савов и Максим Бацков се умутише међу једно туце сокачке ђеце, те са њом западоше у Сићово дуваниште поред пута куда ће наљећи отац и син. А, кад им се ови приближише, ђеца повикаше једно другоме гласно: „Ето „господина“ Божа, нашега новог и сретног управитеља!“, поскидаше капе, и стадоше му се клањати до црне земље. Божо се учини као и да не види. Али Перуна поново закопора сујета, и хотећи вјеровати да то ђеца чине озбиљно, скиде капу и у три пута им се поклони. Ђеца прскоше у смијех, сабише се у буључак око Душана и Максима, с којим се нешто сашапташе, па се одједном распршташе, као преплашене јаребице, и свако са своје стране зачикота: — А куд сте то најолили, Мартиновићи, куд?... — Што ти је то под носом, о боже Перуне?!... — Чувајте се, чувајте се, да ве не побију облућем и варницама испод плоча и копита!... Калцакани, поиздаље, пристадоше за њима, и, поскачући с ноге на ногу и тандарујући рукама, заједно с ђецом, стадоше пјевати и попијевати: — А да видиш Перуна Бајицу: Лулу пуши, јаше магарицу, А товари швраку и прасииу; И кад коси, рукавице носи. Нит’ се над њим ведри ни облачи. Мачком оре а јејином влачи. Кућа му је од љескова прућа; У њојзи му ништа до облућа. Лонац граха, бедрица од рака, Ваган проса и букило мака У тору му једна коза жута, Коју музе на дан по пет пута: Још се хвали, да се добро храни. Перун дочепа прут у лијеву а десном се хити за оружје иза колана, па се загна на ђецу и калцакане. Ови подцикнуше па све један мимо другога, као ластавице, кроз дуваништа и омеђине, као да у земљу пропадоше: ту чуј, ту види. Перун и Божо продужише пут, али чим бише на прво раскршће, она иста ђечина ишћурише иза зидова, као да из земље исклицаше, и заурлаше као Чивути на литурђији: