Delo

284 Д Е Л 0 — А какав је Мартиновић Божо: Када збори к’о да кучка кевче, Када пјева к’о да ђаво штекће, Кад се смије к’о да расо пије; Кад се шеће, па како се креће, Казао би, жив га остат’ неће: Шију кочи а колача очи, Носом ђеље, раменима меље, Прсн пупча, цио се клобуча, Хукће, пукће, сад би рек’о: пућ’ ће. На њега је чудно одијело: Доламу му окитили дроњци, На њој пуца јарећи брабоњци. На прси му токе од тенеће. Колан му је од куље телеће. На њему су чизме од јазавца. Ћурак му је кожа од магарца, Нит’ штављена, нити обријана. На Божу је богато оружје: У руци му копље од тршљике, А за пасом ханџар од врљике; Поред њега двије шпагарице, Ни коване нити саливене, Но од сухе зове начињене, Увезане ликом и опутом О бедрн му сабља од преслице, А по њој му џиџе кременице. Он не бије ни Швабе ни Турке, Но кокоши и гуске и ћурке; А сијече жабе крекетаве, Смокве, тикве и купусне главе K’o што су му н стари чињели... Ту Перуну прекипје. Љут као рис, дочепа штапину а трже кубуру, па загон у ђецу. Али ђеца, као ђеца, лака а на опрезу, па ватру табанима. И, уколико би рекао шта-би, ниђе ниједно, као да у земљу пропадоше. Перун и Божо, псујући и пухајући на нос као разјарени бикови, продужише пут. Али им галиочад не даде дуго мировати. Не смећући их с ока, заобиђоше их, претекоше и попричекаше пред џамијом под тополама. Па, чим се помолише, разјагалише једногрлице: — Још је Божо памет посркао По школама и по медресама. Перо му је кука од кантара, Те њим књиге и ћитабе шара. Мастило му од жабокречине. Боје су му каша од ђечине, А хартија длани Перунови И Икино сукно и скугови И Драгино лнце и гроце...